Kad se u noći oglase manastirska zvona

ZOV SA ZVONIKA

Postoji nešto neobično i gotovo natprirodno u trenutku kada tišinu noći iznenada prekinu manastirska zvona.

U predanjima pravoslavnih manastira, naročito onih na Svetoj Gori i u srpskim krajevima, zabeležene su priče o zvonima koja su se sama oglašavala, bez ičije ruke na užetu. Takvi događaji nisu tumačeni kao slučajnost, već kao znak upozorenja, opomene ili blagoslova.

Jedno od najpoznatijih predanja potiče iz Hilandara. Govori se da su u vreme turskih upada monasi zaspali, a neprijatelj se tiho približavao manastiru. U tom času, usred noći, zvona su sama počela da zvone. Probudio se manastir, monasi su uzeli oružje i zapalili kandila pred ikonama, a neprijatelj, misleći da su otkriveni i da je vojska spremna, povukao se. Hilandar je ostao netaknut, a zvona su od tada shvatana kao čuvari, jednako kao i bedemi.

Slična predanja postoje i za manastir Studenicu. Meštani pričaju da su se u ratnim vremenima, u najtežim noćima, čula zvona koja nisu bila pokrenuta ljudskom rukom. Neki starci su svedočili da su tada videli plamičke svetlosti iznad crkve, kao da anđeli stražare. Verovalo se da je to bio znak da će iskušenje doći, ali i da Bog neće ostaviti svoj narod bez zaštite.

Priče o samopokretnim zvonima prenose se i u drugim krajevima. U Crnoj Gori se govorilo da su se u nekim manastirima zvona javljala sama kada bi neko umro, obično pravednik ili veliki čovek, kao da nebo saopštava vest pre nego što ljudi saznaju.

Zvono u pravoslavnoj tradiciji ima posebnu ulogu – ono nije samo metalni instrument, već glas Crkve, glas koji okuplja vernike, ali i opominje demone. Zato i nije čudno što su narodna predanja o zvonima u noći ostala živa: u njima je sabrana vera da Bog kroz zvona govori, podseća i štiti.