Kratka pesma

Kotimo se sve brže, poput virusa,
zagađujemo sve što se zagaditi može,
trošimo sve što se potrošiti može,
ratuje se na sve strane,
pa se čudom čudim i ne mogu se načuditi:
toliko Bogova ima, a nijedan da kaže:
„Aman, zaman, upamet se ljudi! Dokle više?
Pa iako ste naš neuspeo eksperiment,
šta to činite od života svoga
i od ove jedinstvene planete?“
Ćute Bogovi, kao da ih nema,
ili su se lepo dogovorili…
Ko vele:
„Neka ih, neće dugo!
Kako su krenuli, brzo će se potamaniti sami.
Planeta Zemlja je opstala milione godina,
Pa će preteći i posle ove gamadi!“