Marijana Jovanović: A sve je počelo kao igra

A SVE JE POČELO KAO IGRA

Konačno sam mu pročitala i moj test. Tek onda sam mu objasnila da je opis pustinje kako zamišljamo svoj život.

Jedne radne, a istovremeno neradne subote, u fabrici računara tamo neke 1989. godine u Novom Sadu, desila se sinergija mladosti, mašte i optimizma. Polarnost i jedinstvo je bilo na delu. Dvadesetak mladića i devojaka pristalo je da kroz igru rešava test iz psihologije.

Gustu tišinu, nabijenu koncentracijom, remetila je škripa pisaljki i po koji uzdah. Na prozorima ogromne kancelarije u kojima se inače stvarala budućnost mlade fabrike, u sred belog dana, prštala je stvaralačka energija u duginim bojama. Spolja gledano delovalo je kao da je u pitanju disko klub ali bez muzike. Zadatak testa je bio da se opiše pustinja u koju je obavezno trebalo smestiti kocku, konja i cveće. Trebalo je napraviti priču sa relacijama među pomenutim elementima i sve to opisati u roku od trideset minuta.

Ja inače pustinju ne volim. Nekako mi je monotona, bezbojna, a vrućinu ne podnosim, tako da mi se na prvi momenat učinilo da zadatak baš i nije lak. Trebalo mi je vremena da osmislim i konačno započnem priču.

Zamislila sam peskovitu pustinju u predvečerje. Sunce je bilo baš inspirisano, pa je tragove svog povlačenja oslikalo po nebu u najlepšim purpurnim, plavim, ljubičastim i narandžastim bojama. Nije odolelo da ukrasi i prekrije zlatnim prahom i talasasti pesak.

Pustinja je delovala svečano, pitomo, prožeta titrajućim vazduhom sa kojim se vetar poigravao.

Kocka mi je bila baš velika, od mesinga sa zaobljenim ćoškovima. Uglačane stranice, isijavale su svetlost i preuzimale polako ulogu zalazećeg sunca. Kako se veče spuštalo postajala je sve sjajnija i niko nije mogao da je još iz daljine ne vidi. Danju je apsorbovala i toplinu i svetlost koju je preko noći ispuštala.

Na stranici okrenutoj prema istoku, tik uz kocku nalazila se leja divljih ciklama. Toliko su guste bile, da su iz daljine delovale kao cvetni, svileni ćilim. Tek izbliza je dolazila njihova lepota do izražaja. Zapanjujuća je bila njihova neverovatna snaga da tako raskošno cvetaju u sred pustinje. Elegantno su se u ritmu vetra njihale i širile blagi, planinski miris proleća.

Kocka ih je danju hladila i svojom jakom svetlošću čuvala od svih mogućih pustinjskih neprijatelja, a noću ih je grejala i nežno osvetljavala.

Konj nije bio običan. Bio je to crni pegaz sa raskošnom grivom i repom, sjajne dlake, visok, vitak i neobično hitar. Mirovao je samo noću dok je tik uz ciklame i kocku spavao po par sati. Stalno je negde leteo, žurio i bez objašnjenja odlazio i dolazio. Jedino što je svako jutro svežu vodu na krilima odnekud donosio i pažljivo tresući grivom i repom ciklame zalivao.

Sutradan je i moj suprug dobio zadatak da odradi test i to odmah ujutru dok negde ne odmagli.

Njegova pustinja je isto bila peskovita, ali siva i svetla, jasnih, nepreglednih obrisa, pokrivena čistim, plavim nebom. U daljini se nazirala oaza sa vodom i divnim rastinjem.

Kocka je bila ogromna, od leda. Topila se polako, ali se ipak svakodnevno topila. Zadatak joj je bio da napoji konja i par rascvetalih kaktusa smeštenih u blizini.

Kaktusi su bili okićeni egzotičnim cvetovima u žuto narandžastim bojama, ne naročito veliki i bez bodlji. Svaki dan su cvetali bez obzira na godišnje doba. U mraku su poput svetlosnih lampiona diskretno bacali svetlost i na kocku i na konja.

A konj, konj je bio krupan, crvenkasto braon i izrazito lep. Ponosno se šetkao i mirisao kaktuse i sa uživanjem pio vodu koja se sa kocke topila. Osim što je bio lep, konj je bio umiljat i stalno je pazio na kaktuse da ih neko ne povredi. Nikad se nije previše udaljavao ni od kocke, a ni od kaktusa.

Upitala sam ga zašto u pustinji kocka od leda koja će se pre ili kasnije sigurno otopiti.

Objasnio mi je da je u blizini oaza pa kad se kocka bude otopila konj će imati gde da pije vodu, a kaktusi će u međuvremenu porasti i postati otporni na žegu, i da će kasnije sigurno i bez kocke, ali sa konjem koji ih čuva, preživeti.

Nije mu bilo jasno zašto plačem.

Konačno sam mu pročitala i moj test. Tek onda sam mu objasnila da je opis pustinje kako zamišljamo svoj život. Da smo opisom kocke opisali sebe, da smo opisom konja opisali kakvog bi partnera želeli, a da opis cveća predstavlja zajedničku decu.

Dugo smo posle testa sedeli zamišljeni u tišini.

Bili smo u godinama kada se sejala nada, pomešana sa snovima. Verovali smo da će posle takve setve, sigurno i čuda procvetati. U to vreme smo još oboje bili sanjari. Pitam se, da nam je sad, posle više od trideset zajedničkih godina dao neko da rešavamo isti test, a da naravno ne znamo njegovo tumačenje, kako bi sad opisali našu pustinju, sve sa kockom, konjem i cvećem. Uveliko patimo od nesanice, umorni od raznoraznih snova. Ipak nadu još uvek negujemo, i svako Badnje veče je sa ćerkom zajedno potpaljujemo, ali odavno ne očekujemo da se čuda dese.