BESEDA EPISKOPA

Ne možemo znati reči Jevanđelja, a da ih kroz svoja dela ne potvrđujemo. Vera bez dela je mrtva, kako se kaže u Svetom Pismu.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop osečkopoljski i baranjski g. Heruvim je služio 5. avgusta 2025. godine, kada Crkva slavi Prenos moštiju Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, svetu Liturgiju u borovskom hramu čija je tom prilikom proslavljena slava.

– Ne možemo znati reči Jevanđelja, a da ih kroz svoja dela ne potvrđujemo – rekao je episkop Heruvim u besedi koja u celosti glasi:

reči jevanđelja

– U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Časni oci, poštovani zameniče župana Vukovarsko-sremske županije, poštovani načelniče opštine, direktore osnovne škole, poštovani narode i deco Božja, neka je svima na zdravlje i na spasenje današnji dan i proslava današnje slave Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana.

Veliki mučenik za veru Hristovu, veliki stradalnik i veliko svetilo Crkve, svetilo naše vere koja nas neprestano vaspitava hristovaskrslo i u nama, kroz likove divnih svetitelja, otvara pravi smisao čovekovog života i postojanja ovde na zemlji. Bez obzira na sva iskušenja, bez obzira na životni podvig i na sve ono što u svom životu čovek prolazi, uvek treba da smo na putu Hristovom. Nijedno stradanje ne sme nas udaljiti od imena Hristovog, od onog uskog puta spasenja. Krst koji nam je dat – dat nam je da ga nosimo dostojanstveno, da njime potvrđujemo svoju veru i postojanje. Vera je postojanje u ovom svetu na pravi i autentičan način, a to znači živeti jevanđeljski, da čovek živi kao anđeo na zemlji. To je smisao čovekovog života i postojanja ako živi u veri Hristovoj. To je mera po kojoj se meri naš život i naše uspinjanje ka Carstvu Božjem. Čovekov život jeste neprestano usmerenje ka nebu, nebo je naša kuća, jer tamo se nalazi savršenstvo života. Trebamo se neprestano truditi, truditi se kroz podvig svog života i sve one bure i oluje pokušavajući da u svemu vidimo posetu Hristovu.

Sve što nam se dešava poseta je Hristova, put ka pokajanju, prilika za povratak na onaj pravi i uski put, put kojim je hodio Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan i svi sveti ugodnici Božji. Zadatak nam je da neprestano ugađamo Gospodu, da sa njim budemo u ljubavi, što nas uče i dve najveće zapovesti. Ljubimo bližnje kao same sebe. Ovde se ispunjava sve ono što je neophodno u ikonomiji našega spasenja, u našem odnosu sa Bogom. Ako ne volim bližnjega ne mogu voleti ni Boga, jer jedno sa drugim je u harmoničnom i povezanom svojstvu. Strašne su slike nasilja i agresije koje gledamo ovih dana u našoj Otadžbini, zabrinjavaju celo naše svetosavsko srpsko biće. One nas opominju da mržnju zamenimo ljubavlju, netrpeljivost trpljenjem, a nerazumevanje razumevanjem i dijalogom.

Svi smo pozvani da čujemo jedni druge kako bi među nama zavladao konačni mir koji nam daruje sam Hristos i Jevanđelje Njegovo. U ovim trenucima su smirenje i mudrost neophodni svima nama: da se svi opomenemo da čovek čoveku nije vuk već da smo jedni drugima potrebni više nego ikad i da moramo ispuniti Božju zapovest o ljubavi: da ljubimo bližnje svoje kao sami sebe jer samo tako ostajemo na putu Hristovom.

Pred nama je i pouka: ko tebe kamenom, ti njega hlebom — tako se hranimo nebeskom hranom i tada ulica više neće biti poprište sukoba i haosa već prostor u kome vlada pravo i pravda po meri i volji Hristovoj. Često puta je sve ovo lako reći, dok je na delu možda teško. Moramo se truditi, jer je delo pečat našeg života i našeg odnosa sa drugim čovekom. Ne možemo znati reči Jevanđelja, a da ih kroz svoja dela ne potvrđujemo. Vera bez dela je mrtva, kako se kaže u Svetom Pismu.

Amin.