PROZOR U VEČNOST
Kada se u starim vremenima desilo da putnik provede noć u manastiru, to nije bila samo slučajnost, već događaj koji je često ostavljao dubok trag u njegovom životu.
U starim predanjima i sećanjima mnogih ljudi sačuvane su priče o putnicima koji su, nenadano zatečeni noću daleko od kuće, utočište pronašli u manastiru.
U doba kada nije bilo gostionica na svakom koraku, niti prenoćišta u selima, putnik bi često zakucao na manastirska vrata, a monasi bi ga primili i smestili da prespava. Poseban mir i blagodat, govore kazivanja, osetili bi oni koje je sudbina dovela da noć provedu upravo pred ikonom.
Jedno od takvih predanja vezano je za manastir u istočnoj Srbiji, gde je nepoznati trgovac, kasno stigavši, dobio postelju u priprati hrama, tik uz ikonu Bogorodice. Te noći, kako je pričao, nije mogao oka sklopiti od neobičnog osećaja — činio mu se hram ispunjen tihim pojanje m, iako monasi nisu služili.
Pred samu zoru, u snu ili javi, ukazala mu se Presveta Bogorodica, podigla ga sa zemlje i blago rekla: „Nisi došao sam, nego si priveden da vidiš gde je istinski dom duše tvoje.“ Kada se probudio, sav je bio obuzet toplinom i spokojem koji ga je pratio godinama.
U nekim krajevima pričalo se i o seljacima koji bi, vraćajući se sa vašara, zanoćili kraj manastirskih zidina. Ako bi prenoćili pod ikonom na tremu ili u kapeli, budili bi se od osećaja da ih neko dodiruje ili pokriva, a kada bi otvorili oči, prostor bi bio prazan, samo bi kandilo tiho treperilo. Uvereni da su doživeli anđeosku utehu, ti ljudi su kasnije postajali redovni poklonici i dobročinitelji svetinje.
Takva svedočanstva nisu puka mašta niti narodne bajke. Ona su znak da ikona nije tek boja na dasci, već prozor u večnost. Čovek koji prespava pred ikonom ne spava sam, već u društvu Onoga koga ikona prikazuje. Zato i san postaje blagodat, a buđenje podseća da zemaljski putnik, makar i nenadano, uvek može postati putnik ka nebu.
Leave A Comment