ČEMER
A starac je i dalje sedeo nepomično, sa stisnutim rukama, u svom ponosu i svojoj propasti. I činilo se da u toj sobi više nema života, nego samo čemer.
U hladnoj sobi, kraj male peći što je više dimila nego grejala, sedeo je starac. Odeća mu bila pocepana, lice sivo, oči mutne, ali uprte negde u prazno, u tačku na zidu. Na stolu pred njim stajala je prazna čaša, a pored nje komad suve kore.
Činilo se kao da je sve oko njega utonulo u mrtvilo. Zidovi sivi, prozor zamagljen, peć pucketala, ali plamena nije bilo. Samo dima.
Vrata se otvoriše. Uđe mladić, sin njegov. Kaput mu je bio mokar od kiše, lice izmučeno.
— Oče… doneo sam malo brašna. Našao sam kod komšije.
Starac ga pogleda, ali u tom pogledu nije bilo radosti. Samo neka teška senka.
— Opet si molio? — promrmlja.
— Morao sam. Deca su gladna. Majka ne može više da izdrži.
Starac obori glavu. Ruke mu se stisnuše na stolu, kao da hoće da ga polome.
— Bolje da umremo, nego da molimo! — izusti promuklo.
Tišina pade. Sin je ćutao, gledao u pod. Čulo se samo kako kap kiše udara o prozor.
Starac je tada počeo da priča, kao sam sebi: o vremenima kad je bio mlad, kad je radio i imao svoje, kad je bio ponosan što nikoga nije molio ni za šta. Onda rat, beda, gubitak, propast. Sve mu je iskliznulo iz ruku, sve nestalo.
— A sad? Sad čekam komad hleba iz tuđe ruke. To nije život. To je čemer…
Glas mu zadrhta. Sin priđe, hteo da ga uteši, ali starac ga odgurnu rukom.
— Idi, spasi decu. Mene ostavi. Ja sam završio.
Sedeo je tako do kasno u noć. Peć je utihnula, soba se ohladila, dim se uvukao u svaki kut. A starac je i dalje sedeo nepomično, sa stisnutim rukama, u svom ponosu i svojoj propasti.
I činilo se da u toj sobi više nema života, nego samo čemer.