Može li trauma upravljati čovekom/narodom – dr Miroslav Kuka

Nemački filozof Imanuel Kant (1724 – 1804) navodi da ljudski um ima čudnu sudbinu: uznemiruju ga pitanja koja ne može zapostaviti, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja ne može rešiti, jer prevazilaze moć ljudskog uma.

Međutim, američki pronalazač srpskog porekla Nikola Tesla (1856 – 1943) navodi da će nauka napredovati tek kada počne proučavati čistu prirodu zakona, odnosno, metafiziku. Na osnovama metafizike (istraživanja stvarnosti iznad pojava čulnog) svoja decenijska interesovanja i istraživanja trauma, prof. dr Miroslav Kuka je sistematizovao u naučnom radu Kauzalni odnos doživljenih trauma i optimiziranog algoritma traumatskih reakcija – može li oživljena trauma upravljati čovekom, koji je uz najviše recenzentske ocene objavio Naučni časopis za psihologiju i neuronauku iz Amerike.

doi.org/10.47485/2693-2490.1127

Osnovni zaključak ovog istraživanja, sprovedenog na 61 uzorku (žene / muškarci: 41 / 20, prosečna starost 52 godine) glasi:

Doživljena trauma (najčešće u ranom detinjstvu) pod određenim uslovima (razvojem posttraumatskog stresnog poremećaja) može prerasti u “traumatski algoritam”, koji se vremenom optimizira tj. dovoljno puta replikuje u sklopu emocionalno – motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih crta / kapaciteta, reprogramirajući naše ponašanje, razmišljanje, kontrolu osećanja… I ako svesna svojih postupaka, u kreiranom društvenom ambijentu (sličnom kada je trauma doživljena), osoba na izvestan način postaje neuračunljiva, nije u stanju da svojom voljom razume i kontroliše svoje postupke, jer iskustvene ili nasleđene traume reakciono transferiše na druge ljude.

dr Miroslav Kuka

Čovek živi na jednoj vremenskoj liniji i ima subjektivni osećaj da vreme protiče. Na toj vremenskoj liniji stičemo utiske od rane mladosti: razočarenja, oduševljenja, stresove, traume, sugestije o životu… Sve što odrasla osoba radi determinisano je njenim prethodnim utiscima, koji mogu biti zaboravljeni (potisnuti) ali sve vreme ostaju u podsvesti. Neki od utisaka proizvode stres, tj. sklop emocionalnih i telesnih reakcija na uznemirujuće događaje iz spoljne sredine, koji podstiču naše psihološke i fiziološke odgovore sa ciljem adaptacije na te događaje. Za razliku od stresa, trauma predstavlja psihološku adatptaciju na delovanje jednog ili više jakih stresnih događaja. U osnovi svake traume je stres, dok svaki stres nije psihološka trauma.

Trauma se nikad ne odnosi na konkretan događaj, već na reakciju osobe na taj događaj (traume u detinstvu: zanemarivanje ili zloslatvljanje, porodične traume, seksualne traume, medicinske traume: bolest, operacija, hospitalizacija…). Na primer, serijski ubica Ričard Ramirez je odrastao sa majkom prostitutkom, stricem koji mu je pričao iskustva ubijanja u Vijetnamu, starateljskoj porodici koja se nad njim iživljavala…. Celokupno njegovo detinjstvo je učestala trauma jakog intenziteta (uzročnik), koja se vremenom optimizirala u “traumatski algoritam”, a on se potom reakciono transferisao u serijska ubistva (posledica). Može se osnovano pretpostaviti da se preko posledičnih reakcija, tj. reakcionog transfera trauma, osoba na izvestan način oslobađa doživljenih trauma (uzročnika), tj. algoritam pod izvesnim okolnostima sam sebe može uništiti.

Miroslav Kuka, Vrisak (2007)

Na osnovu istraživanja američkog Instituta za traumatski stres – Sidran, neće svi traumatični događaji razviti posttraumatske stresne poremećaje (PTSD), procenjeno je da oko 20% osoba koje dožive traumu može razviti PTSD, kao i da su žene u duplo većem riziku od muškaraca. U jednoj opštoj klasifikaciji, traume možemo podeliti na 1. Emocionalne traume, 2. Kompleksne traume, 3. Sekundarne traume, dok smo mi na osnovu naših istraživanja, traume kategorisali u dva uzročno pojavna oblika. Prvi pojavni oblik trauma čine neposredno doživljeni stresovi povećane učestalosti i intenziteta, tzv. iskustvene traume. Drugi pojavni oblik trauma smo nazvali nasledne traume. Ovaj oblik trauma se ne doživljava neposredno, već posredno preko arhetipa, tj. baze iskustva koje čine urođeni obrazaci mišljenja, osećanja i postupanja, nastalih kao rezultat iskustava generacija naših predaka. Nasledne traume se mogu objasniti preko “Mendelovog zakona nasleđa” kojim se objašnjava prenos naslednih osobina, tj. predispozicija sa jedne generacije na drugu, gde je ustanovljeno da postoji preskakanje generacija. Na primer, doživljena trauma naših roditelja, ne mora se reakciono transferisati na nas (prvu naslednu generaciju), već se generacije mogu preskočiti, i trauma reakciono transferisati na nekog u sledećim naslednim generacijama.

Traumatski doživljaji u najranijem detinjstvu su determinišući, posebno njihova učestalost i intenzitet. Trauma je najbitnija jer ostavlja najjači utisak, najduže se pamti, teško potiskuje, potisnuta lako aktivira, inicira čitav niz anksioznih poremećaja… koji u najvećoj meri kreiraju naš život u budućnoati.

dr Miroslav Kuka

https://journals.e-palli.com/home/index.php/ajhp/article/view/2598

 ● ●

https://journals.scholarpublishing.org/index.php/AIVP/article/view/15972

 

Algoritam predstavlja put, tj. način kako dolazimo do određenog cilja. Za žive organizme je karakteristično da se algoritam vremenom optimizira, tj. poboljšava posle određenog broja ponavljanja. Ovaj fenomen je u XVIII veku objasnio nemački pisac Kristof Martin Viland (1733 – 1813) rekavši: Mi učimo kroz zablude i greške te postajemo majstori kroz vežbu, a da i ne opazimo kako je do toga došlo. Dakle, svesnim radnjama čovek poboljšava svoj algoritam dolaska do željenog cilja na brži, efikasniji i racionalniji način. Međutim, ako nenadano u našoj blizini čujemo pucanj mi ćemo u najvećem broju slučajava nesvesno vrisnuti, ako se sapletemo mi ćemo se u najvećem broju slučajeva nesvesno dočekivati na ruke… dakle, na neke nenadane događaje, mi reagujemo po nekom našem nesvesnom / instiktivnom algoritmu, tj. programu funcionisanja. 

Možemo se pitati, da li optimiziran algoritam može oživeti, tj. mimo naše volje preuzeti kontrolu nad našim postupcima i šta je uslov da bi se to desilo? 

Oživljavanje algoritma ćemo opisati na primeru iz 2016. godine, kada je Ju Čang Hjuk, Južnokorejski majstor i svetski šampion u igranju drevne kineske igre Go (jedna od najsloženijih igara na svetu), uspeo da nadmudri veštačku inteligenciju i pobedi Guglov kompjuterski program “AlphaGo”. Nakon pobede, Ju Čang Hjuk je otkrio da je uspeo pronći slabost u softveru i na taj način pobediti mašinu. Međutim, 2017. godine, optimizirana verzija programa “AlphaGo” pobeđuje svetskog šampiona u ovoj drevnoj kineskoj igri. Kada je program “AlphaGo” pobedio svetskog šampiona, kompjuter je u jednom trenutku odigra nepredvidiv potez (stručnjaci su posumnjali da kompjuter može pogrešiti), ali do kraja igre kompjuter je ipak pobedio. Zaključak je da kompjuter može biti nepredvidiv za ljudski um, onog trenutka kad ima dovoljno informacijske moći (kada se optimizira), i tada oživljava tj. počinje samostalno da upravlja.

Miroslav Kuka, Pixel Art (2005)

Ukoliko se učestalost i intenzitet trauma ne smanjuje (slično optimizaciji kompjuterskih programa preko informacijske moći), vremenom se traumatski algoritam optimizira i može preuzeti upravljanje nad čovekom. I ako svesno reaguje, čovek na izvestan način postaje neuračunljiv, jer nije u stanju da svojom voljom razume i kontroliše svoje ponašanje (retroaktivno preko posledica postaje svestan svojih uzročnih radnji).

dr Miroslav Kuka

Navedeno se objašnjava činjenicom da svako ima svoj način percipiranja i postupanja u određenim situacijama, a za to je odgovoran njegov temperament tj. spoljni odnos prema svetu i karakter. U kontekstu naše analize ključan je karakter, koji podrazumeva naše unutrašnje tj. mentalne, motivaciono – emocionalne, socijalne, kognitivne karakteristike, koje određuju reakcije na određene događaje ili situacije. U pitanju su obrasci ponašanja, stilovi razmišljanja, kontrola osećanja itd. Upravo zbog svog karaktera, ali i okruženja u kojem se nalazi, pojedinac određuje načela i životna pravila kojih se drži u inerakciji sa drugima ljudim. Karakter nije jednostavno proceniti jer se njegove posebnosti najčešće otkrivaju u specifičnim okolnostima.

Pod optimiziranim traumatskim algoritmom, sposobnim da preuzme upravljanje nad čovekom, mimo njegove volje, podrazumevamo traumatsko reprogramiranje čovekovog karaktera. U komparaciji sa računarom, traumatski algoritam je poput računarskog virusa (zlonamerni program ili kod) koji se samostalno replikuje u drugim sistemima na računaru, uzrokujući štetu ili ometajući normalan rad. Traumatski algoritam je “virus” koji se poput jake sugestije samostalno replikuje u sklopu čovekovih emocionalno – motivacionih, socijalnih, moralni i konativnih crta / kapaciteta, reprogramirajući njegovo ponašanje, razmišljanje, kontrolu osećanja…

Osoba u kojoj se optimizirao traumatski algoritam, doživljene traume može reakciono transferisati na druge ljude.

dr Miroslav Kuka

Taj prelaz iz vidljive u nevidljivu stvarnost, iz starog u novo iskustvo… ima neku granicu, prelaz koji nazivamo liminalni prostor (lat. limen, prag, prolaz). Izučavajući rituale i običaje naroda po celom svetu, francuski etnograf Arnold Van Genep (1873 – 1957) u svojoj knjizi  “The Rites of Passage” navodi da svi prelazi imaju tri faze: 1. Period odvajanja od prethodnog načina života, separacija (preliminalna faza), 2. Stanje prelaza iz jednog statusa u drugi, liminalnost (liminalna faza), 3. Proces uvođenja u novi način života, integracija (postliminalna faza). Liminalno stanje najčešće karakterše neodređenost, strah, besmisao… taj prelaz dovodi do dezorijentacije, tokom koje se normalne granice ponašanja, mišljenja i samorazumevanja pomeraju, otvarajući put nečem novom.

Miroslav Kuka, Liminalni prostor (Beograd 2018.)

Funkcionisanje i optimiziranje algoritma slikovito se može prikazati na primeru interneta, prve računarske mreže stvorene 1969. godine, pod kontrolom Ministarstva odbrane SAD. Danas je internet spoj tehnologije i društvenih procesa, koji se na početku od neposlovnog okruženja, ubrzo proširio na svet trgovine i poslovanja. Čovek je algoritam računara kreirao po svojoj slici, na sličan način kako je po izgledu i afirmitavnim osobinama kreacijski sebi prikazao Boga. Tokom života čovek prolazi određene uzrasno razvojne faze, koje karakterišu određena interesovanja: 1. detinstvo (primarno karakterišu interesovanja za igrom), 2. adolescenciju (primarno karakterišu seksualna interesovanja), 3. zrelost (primarno karakteriše interesovanje za zaradom, tj. egzistencijom), 4. starost.

U prvih 12. godina razvoja interneta, najviše informacija se prikupljalo / učilo kroz igre, analogno periodu detinjstva kod čoveka. U tom periodu razvoja interneta dominantno su se razvijale igrice (Atari, Pong, Nintendo, Sega…). U narednih 15. godina razvoja internetom dominira porno industija, što je analogno periodu adolescencije kod čoveka. Istraživanja su pokazala da XVideos, jedan od poznatih porno sajtova ima preko 4,5 milijardi otvorenih strana mesečno, što je trostruko više nego CNN. Na tim stranama se provodi i više vremena, umesto prosečnh 3 – 6 minuta po poseti, porno sajtovi imaju posetu od 15 – 20 minuta. 

Miroslav Kuka, Čežnja (2003)

U sledećoj fazi razvoja interneta (25 godina posle stvaranja), pored pornografije, dominira trgovina i poslovanje, analogno periodu zrelosti kod čoveka. U avgustu 2008. godine registruje se domen bitcoin.org, stranica najrasprostranjenije kriptovalute na svetu, a krajem oktobra, Satoši Nakamoto objavljuje naučni rad pod naslovom Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic Cash System, poznat kao „Satošijeva Bela knjiga”. Početkom 2009. godine, Bitcoin softver postaje dostupan javnosti, a prvih 50 Bitcoin-a “rudario” je Satoši Nakamoto i time pokrenuo praksu “kripto rudarenja”. Današnja “kripto era” dominira u informacijskom i energetskom smislu, jer troši najviše energije (struje, vode…) prilikom “rudarenja”, tj. rešavanja određenih matematičkih problema, čijim rešavanjem se dobija određeni iznos kripto novca, koji se u sve većem broju zemalja može konvertovati u zvanični papirni novac.

Miroslav Kuka, Novac (2005)

Na sledećem nivou algoritmizacije veštačke inteligencije (optimizacije preko prikupljenih informacija) možemo se pitati, koji matematički problemi se rešavaju rudarenjem i u kom cilju? Rudarenjem se algoritam veštačke inteligencije uči da upozna ljude preko optimizacije sistema koje životno koristi: obrazovanje, bezbednost, zdravstvo, privreda, industrija, komunikacija… Optimizacijom ovog algoritma, u perspektivi se može lakše upravljati ljudima, npr. petnaestominutni gradovi se optimiziraju po principima da čovek troši što manje energije. Psiho – fizički kapaciteti čoveka, koji su određeni po rođenju i ne mogu se menjati tokom života, komparativno su opisani preko tehničkih karakteristika računara u Kuka – Krunić hipotezi (2022), objavljenoj u više naučnih časopisa u Americi, Rusiji, Indiji…  

https://www.journalijar.com/article/32356/the-hypothesis-of-the-predetermination-of-individual-psycho-physical-capacities/

● ●

https://elibrary.ru/item.asp?id=44473725

Navedeni naučni rad je bio jedan od najčitanijih na nivou svetske akademske zajednice u aprilu 2020. godine, o čemu su pisali i mediji u Srbiji.

https://www.kuka-grosmeister.com/naslednici/infoclip.html

● ●

https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/968526/sta-kljuc-uspeha-sportu-zivotu-odgovor-dali-nasi-naucnici

 

Komparacijom čovek – internet, pokazali smo da veštačka inteligencija koja funkcioniše po algoritmu, posle određene informacijske snabdevenosti, poprima odlike živog organizma, uključujući i svesnost (osim emocija). Na isti način, traume jačeg inzeteta i učestalosti, optimiziraju svoj algoritam u čoveku, koji može poprimiti odlike živog organizma. Tako optimiziran traumatski algoritam nema emocije i pod određenim uslovima može preuzeti upravljanje nad čoveka.

dr Miroslav Kuka

Lična interesovanja za ove fenomene počela su pre 30 godina, a intenzivirala se početkom 2005. godine, kada mi starija ćerka, koja je tada imala 5. godina, donosi na ukrašenom parčetu papira tekst sledeće sadržine: Dragi tata, ja te puno volim – oprosti mi zašto ne mogu da postanem što si ti želeo da postanem, šampion.

https://kuka-grosmeister.com/life-philosophy/

U toj uzrasnoj dobi, igranje i uživanje u skladnom porodičnom životu, bile su jedine ćerkine aktivnosti. Nije postojala ni jedna društvena, takmičarska aktivnost, gde se tražio ili očekivao imperativ bilo kog uspeha, što bi moglo inicirati navedenu anticipaciju, ali i tada, nikako od deteta tog uzrasta. Počevši da trenira rukomet u svojoj 12. godini, ćerka ubrzo postaje reprezentativac i jedna od najperspektivnijih mladih sportista, a onda od jednom, naizgled ničim izazvano, sve napušta, kako je i najavila sa 5. godina u svom pismu. Sa aspekta zvanične nauke, navedeno je objašnjeno preko Kuka – Krunić hipoteze, koja upućuje na individualne psiho – fizičke kapacitete (kognitivne, konativne i emocionalne), koji su određeni po rođenu i tokom života se ne mogu menjati. Međutim, vremenom sam počeo sumnjati da su odgovori iz domena zvanične nauke objasnili navedeni fenomen. 

Od ukupno 61. zabeleženog iskustava (žene / muškarci: 41 / 20, prosečna starost 52 godine), u naučnom radu o traumama su opisana i analizirana četiri. Istraživanja su u najvećem broju slučajeva pokazala da intenzivne i jake traume u detinjstvu, tokom života optimiziraju svoj traumatski algoritam, koji se u identično stvaranom društvenom ambijentu, reakciono transferiše na druge ljude.

● ●

M.Ž. (70. godina) u ranoj mladosti doživljava da je otac prilikom imovinske deobe izostavlja, a sve u pokušaju da nasledstvo u potpunosti ostavi sinovima. Kroz duge sudske postupke, koje je pokrenula njena majka, uspeva se izboriti za svoje nasledno pravo. Ova intenzivna i jaka emocionalna, kompleksna i iskustvena trauma, vremenom je optimizirala svoj traumatski algoritam, na način da je M.Ž. u identično stvaranom društvenom ambijentu, svoju doživljenu traumu reakciono transferisala tj. iz nasledstva svoje stečene imovine izbacila jedno od svoje dvoje dece. 

● ●

V.S. (52. godine) u ranoj mladosti doživljava da joj otac iz komforne trospratne kuće u kojoj je živela, izbaci strica za koga je bila vezana. Ova emocionalna, kompleksna, sekundarna i iskustvena trauma, toliko je bila jaka, da kada ju je prepričavala i posle 40 godina, inicirala je emocionalne reakcije (suze, promena u boji glasa…). Ova trauma je vremenom optimizirala svoj traumatski algoritam, na način da je V.S. u identično stvaranom društvenom ambijentu, posle 20. godina braka iz kuće izbacila svog supruga. 

● ●

M.V. (55. godina) odrasla je sa strogim i impulsivnim ocem, koji joj je inicirao strahove, učestale i intenzivne stresove… (jedan od anksioznih poremećaja u mladosti bio je i blokada pri usmenom izražavanju). Nasuprot oca, sa majkom je razvila prisnost i poverenje, ali je bila uskraćena majčine ljubavi na željeni način (majka je bila emotivno distancirana, retko je znala da je pomazi ili poljubi, što je kod M.V. dodatno iniciralo…). Ove kompleksne i iskustvene traume su vremenom optimizirale svoj traumatski algoritam, na način da je M.V. u identično stvaranim društvenim ambijentima, posle stupanja u brakove (dva razvedena braka), ubrzo prema muževima stvarala emotivne distance, a potom ih impulsivnim ponašanjem progresivno razvijala.  

● ●

Od rane mladosti osećao sam averziju prema sveštenstvu tj. crkvenim licima koja su osposoblјena za vršenje crkvenih obreda i bogosluženja. Bilo mi je nejasno kako se služba Božija može naplaćivati (krštenje, venčanje, parastos, opelo…), kako se prodajom verskih simbola (brojanice, krstići…) može ostvarivati profit, kako se zavet siromaštva i dobrovolјnog odricanja od bogatstva i slave prolaznog sveta, može prikazivati u monaškom materijalnom bogatstvu… i sve to u ime Boga?! Pitao sam se, da li je dovoljno pročitati par knjiga, naučiti par bogosluženih protokola… a potom otići kod krojača, sašiti mantiju, pustiti bradu… i time steći kredibilitet da… Moja averzije nije bila usmerena ka veri, koja treba voditi u smeru ljubavi i spasenja, veće prema način njene institucionalizacije. Sredinom 2006. godine pišem i izdajem visokotiražnu knjigu Istorija religije, argument ateizma. Međutim, u mladosti nije postojao ni jedan konkretan događaj ili utisak, koji bi kod mene inicirao navedenu averziju. 

Moj otac je 2010. godine napisao knjigu Sećanja, gde je prikazana genealogija porodice Kuka. Čitajući knjigu saznajem za iskustvo očeve bake Evice Kuka (rođ. Martić), zvane Maja, naočite žene, čija se reč u pitomom banijskom selu Buzeta poštovala. U centru sela se nalazila crkvena porta sa Crkvom Svetog Ilije (sagrađena 1720. a spaljena od strane Hrvata 1995. godine), i samo je ograda delila od dvorišta i kuće porodice Kuka.

Komšijski, bez prethodnog najavljivanja, jednog dana u vreme velikog posta 1953. godine, Maja nekom potrebom dolazi u popovu kuću, tražeći njegovu ženu (veliki post u pravoslavlju traje 48 dana do Uskrsa, kada se vernici uzdržavaju od konzumiranja životinjskih proizvoda kao što su meso, riba, jaja, mleko i mlečni proizvodi). U kući zatiče popa, popadiju i njihovu decu, kako jedu meso, sir, jaja, piju mleko, vino… Zatečeni pop se Maji obraća rečima: što si videla, nisi videla, što si čula, nisi čula. Posle traume koju je doživela kao crkveno verujuća osoba, Maja do kraja života (1972) više nije ušla u crkvenu portu, i ako je samo ograda delila od porodične kuće. 

https://banija.rs/banija/16923-sveti-ilija-u-buzeti.html

U našoj kategorizaciji pojavnih oblika trauma, ovo je tzv. nasledna trauma, koja se ne doživljava lično, već posredno preko arhetipa, tj. baze iskustva koje čine urođeni obrazaci mišljenja, osećanja i postupanja, nastalih kao rezultat iskustava generacija naših predaka. Nasledne traume se ne moraju reakciono transferisati na prvu generaciju, već se generacije mogu preskočiti, i doživljene traume reakciono transferisati na nekog u sledećim naslednim generacijama. Oživeli traumatski algoritam deluje poput jakih sugestija, koje reprogramiraju karakter, a potom traumatski algoritam reakciono transferiše naša osećanja, reakcije i odluke, u stvaranim društvenim ambijentima, koji su slični ambijentima kada su traume doživljene.

Osnovano se može pretpostaviti da sve što važi za optimizaciju trauma na personalnom nivou, važi i za šire društvene zajednice (narode ili države), tzv. kolektivna trauma. U tom smislu, intenzivne i jake traume koje je doživljavao srpski narod pod Osmanlijskim carstvom [vladavina straha i represije, harač (porez na zemlju), džizija (porez na nemuslimane), danak u krvi, pravo prve bračne noći, običaj šetanje opanaka…], ima svoj reakcioni traumatski transfer, koji bitno utiče na današnji život Srbije.

Manifestovanje traumatskih reakcionih trasfera generacija predaka, tzv. “nasledne traume”, dr Miroslav Kuka je slikovito prikazao u pripoveci Hosgeldim to Serbia (2011), gde su opisani istiniti događaji odigrani u ambijentu srpskog visokoškolstva.

https://kuka-grosmeister.com/pdf-dobrodosli-u-srbiju-hun/

Objašnjenje fenomena korupcije u Srbiji preko psihologije ličnosti, arhetipa (nasleđenih okvira iskustava generacija predaka), i socioloških uzročnika, uključujući i kolektivne traume, dr Miroslav Kuka je opisao u naučnom radu Geneza korupcije, dominantne osobine savremenih društava kolonijalne prošlosti, koji je objavio Makroting institut iz Amerike, a integrelne delove ovog naučnog rada, izuzetno cenjenog na nivou svetske akademske zajednice, preneli su i mediji u Srbiji.

https://www.politika.rs/scc/clanak/496660/korupcija-je-srpsko-naslede-i-navika

● ●

https://kuka-grosmeister.com/video-geneza-korupcije/

● ●

https://kuka-grosmeister.com/video-klip-2-redakcija/

Kolektivne traume koje je doživljavao jevrejski narod tokom Drugog svetskog rata (Holokaust / Šoa), pored vekovnih progona i uništenja, ima svoj reakcioni traumatski transfer, koji bitno utiče na današnji život Izraela.

Kolektivne traume – reakcioni transferi