Noć i ja

Noć se spušta tiho,
kao veo crn preko lica zemlje.
Zvezde gore, trepere,
a ja sam sam,
u hladnom krilu tame.

Sve što je bilo danju –
reči, koraci, pogledi –
sada ćuti, nestalo je.
Ostala je samo tišina,
i moje srce koje lupa
kao da traži sagovornika.

U noći, sve je bliže smrti.
Čini mi se da koračam njenim putem,
da svaki tren vodi ka njenim vratima.
Ali ja ne bežim.
Stajem i osluškujem:
da li dolazi,
da li će mi pružiti ruku?

Noć i ja –
dva saputnika na istom drum.
Ona širi svoje krilo nada mnom,
a ja se privijam k njoj,
jer mi je jedina sestra,
jedina majka,
jedini prijatelj.

I tako idemo zajedno,
korak po korak,
dok se ne utopi i moje biće
u njen bezdan.