SVETA I POSVEĆENA GOSPODU

Praznovanje subote je počinjalo u petak predveče i završavalo se narednog dana predveče, kada su se zvezde mogle videti na nebu.

Starozavetno poštovanje subote svoj izvor ima u blagoslovu Božijem sedmoga dana kao dana počinka prilikom stvaranja sveta, a zatim i u direktnoj zapovesti njenog praznovanja datoj Mojsiju.

subote

Subota nije samo jedan u nizu (od sedam) dana, već je ona mnogo više od toga, ona je sveta i posvećena Gospodu. Bog je odredio taj dan kao znak saveza između Njega i Njegovog naroda, otuda i njeno posebno poštovanje i praznovanje, uobličeno i kao jedna od zapovesti u Dekalogu. Ovu zapovest će Gospod preko Mojsija više puta ponavljati Izrailjcima, kao i zapovesti o praznovanju drugih praznika, sa njom povezanih.

Treba reći da je praznovanje subote bilo prisutno u Izrailju i pre davanja Zakona. Tako, posle izlaska iz egipatskog ropstva, dok su hodali kroz pustinju, mana kojom su se Izrailjci hranili padala je sa neba šest dana, a sedmoga dana (u subotu) ne. Umesto toga, šestoga dana sakupljali su duplu meru, koja bi im ostajala i za subotu sveža, iako to u ostalim danima nije bio slučaj; kada bi u te dane ostavljali manu za sutra, ona bi se ucrvljala.

Praznovanje subote je počinjalo u petak predveče i završavalo se narednog dana predveče, kada su se zvezde mogle videti na nebu. Bilo je obavezno ne samo za Izrailjce, već i za robove i strance koji su među njima živeli. U Jerusalimu je početak i završetak praznovanja oglašavan trubljenjem sveštenika u trube, što je kasnije uvedeno i po ostalim gradovima. U petak nije bilo dozvoljeno počinjati poslove koje nije bilo moguće završiti do večeri istog dana.

Osim sedmog, subotnjeg dana, jevrejski narod je još proslavljao i svaku sedmu, subotnu godinu. Ona je kao i sedmi dan bila posvećena Gospodu. Te godine se zemlja odmarala, nisu obrađivani vinogradi, maslinjaci i vrtovi, a ono što bi rodilo bez obrade na njivi, ravnopravno je deljeno sa slugama, sirotinjom, slobodnim tuđincima, stokom i zverima. Smisao praznovanja subotne godine bio je između ostalog i u tome da se narodu napomene da zemlja pripada Gospodu i da se „cilj života ne sastoji u neprestanom staranju za ovozemaljsko, nego i u predavanju duše Bogu i u naslađivanju blagodatnim darima (starozavetne vere)“.

Posle sedam subotnih godina, dolazila je pedeseta godina, godina jubilarna ili oprosna, u kojoj je svaki Izrailjac dolazio do svojih osnovnih prava, slobode ili svojine, ukoliko ih je u prethodnom periodu izgubio ili prodao. Ova godina se proslavljala isto kao i subotna – potpunim mirovanjem od poslova, ali i mogućim opraštanjem dugova, mada o tome konkretno ništa ne piše u Svetom pismu.

U Hristovo vreme, subota se praznovala prema Zakonu, ali je često izostajalo suštinsko razumevanje njenog značaja, što je bio okidač za sukobe jevrejskih starešina sa Hristom.