„Apostol ljubavi“: Pastir koji ne osuđuje i svedočanstvo istinske vere

LJUBAV KOJA SPASAVA

Priča  Smolenskog „Apostol ljubavi“ otkriva snagu istinske, žrtvene ljubavi koja ne poznaje granice. U njoj se sveti Jovan javlja kao pastir koji ne osuđuje, već traži i spasava izgubljenog, pokazujući da ljubav apostola nije kazna, već milost koja čoveka vraća na put svetlosti.

Jevanđelist Jovan se upravo vratio u Efes sa dugog putovanja. Putovao je po mnogim selima i gradovima, propovedajući Reč Božiju i obraćajući Hristu one koji su lutali u tami neznaboštva.

Veče se spuštalo na zemlju kada je apostol stigao u Efes. Odmah je krenuo u crkvu, gde je trajala večernja služba. Službi je prisustvovao i sam episkop Efeski.

Velika je bila radost hrišćana kada su videli svetog apostola. Posle crkvene službe, oni su ga opkolili u velikom mnoštvu, ištući njegov blagoslov i molitve, savete i uputstva, nadmećući se jedni s drugima ko će mu više reći o životu hrišćanske zajednice.

Iscrpljen dugim i teškim putovanjem, sveti apostol Jovan pažljivo je slušao svakoga, dajući svakome ono što mu je bilo potrebno.

„A gde je mladić koga sam ti poverio?“ — apostol se iznenada okrenu episkopu.

Vladika je pognuo glavu i duboko uzdahnuo.

Odlazeći iz Efesa, apostol je poverio episkopu jednog mladića, još neprosvećenog krštenjem, za šta ga je sam apostol pripremao. Vladika je poučio mladića i on se ubrzo udostojio da primi hrišćanstvo. Episkop ga je krstio i, misleći da se već sasvim učvrstio u učenju i životu Crkve, prestao je da pažljivo bdi nad njim.

Nade episkopa bile su uzaludne. Vatreni mladić je pao pod uticaj zlih ljudi, postao zavisnik od pijanstva, razuzdanosti i kockanja. Zapleo se u dugove, počeo da krade, pobegao iz grada, postao razbojnik — i ubrzo čak i vođa razbojničke grupe.

Sve je to episkop sa gorčinom ispričao apostolu Jovanu. Ožalošćeno stado je saosećalo sa ovom nesrećom. U crkvi je zavladala teška tišina.

„Dovedite mi konja, idem da tražim nesrećnika,“ — prekinuo je najzad bolnu tišinu apostol Jovan.

Sat vremena kasnije, apostol je jašući već izlazio iz gradskih vrata.

Sunce je izašlo. Njegovi životvorni zraci veselo su obasjali zemlju. Svuda je vrvelo od života.

Daleka gluva klisura, sakrivena među visokim stenovitim planinama, probudila se. Na sedamdeset versta od Efesa, u velikoj pećini, bilo je obitavalište razbojnika, čije su pljačke užasavale okolno stanovništvo.

Uskom stazom, hitro se uspinjući uz liticu, razbojnici su se jedan za drugim vraćali na počinak posle noćnih „radova“. Harambaša ih je primao i pregledao zarobljenike i plen.

Odjednom se mlado, mirno lice razbojničkog harambaše izobliči od patnje. Kao uboden, uzdrhtao je ugledavši jednog zarobljenika. Uzdrhtao je, vrisnuo i pojurio da beži.

Stari zarobljenik je potrčao za njim. Taj zarobljenik je bio apostol Jovan.

Skoro nedelju dana, danonoćno je lutao po planinama i šumama, ne obazirući se na kišu, hladnoću i umor, i tražio nesrećnog vođu razbojnika. Najzad je pao u ruke razbojnicima i zatražio da ga odvedu kod njihovog harambaše. Razbojnici su ispunili čudnu molbu starca.

„Stani!“ — viknu apostol. — „Zašto bežiš, dete moje?“

„Zašto me teraš da bežim, starče?“

„Stani, ne boj se — nada u spas još nije izgubljena. Ja odgovaram Bogu za tebe.“

Mladić je zastao, zajecao i bacio se pred noge apostola ljubavi.