PRED ZAKONOM
„Ovde niko osim tebe nije mogao da uđe, jer su ova vrata bila namenjena samo tebi. Sada idem i zatvaram ih.“
Pred zakonom stoji čuvar. K seljaku koji je došao sa sela, taj čuvar kaže:
„Sada ne možeš ući.“
Čovek razmišlja, pa pita da li će moći da uđe kasnije.
„Moguće je“, kaže čuvar, „ali ne sada.“
Pošto su vrata zakona, kao i obično, otvorena, a čuvar se pomerio u stranu, čovek se saginje da kroz vrata pogleda unutra. Kad to primeti, čuvar se nasmeje i kaže:
„Ako te toliko privlači, pokušaj da uđeš uprkos mojoj zabrani. Ali zapamti: ja sam moćan. A ja sam samo najniži čuvar. Ispred svake dvorane stoje čuvari, jedan moćniji od drugog. Ni trećeg ne mogu više da podnesem ni ja sam.“
Čovek s sela to nije očekivao; zakon bi, misli on, trebalo da je svima i uvek dostupan. Ali sada, dok gleda bliže čuvara, u njegovu krznenu kabanicu, njegov veliki šiljasti nos, tanku, crnu tatarsku bradu, odlučuje da je ipak bolje da čeka dok ne dobije dozvolu za ulazak. Čuvar mu daje stolicu i dozvoljava mu da sedne sa strane pred vratima. Tu sedi danima i godinama. Više puta pokušava da mu dozvoli ulazak, zamara ga svojim molbama. Čuvar ga često ispituje, postavlja mu pitanja o njegovom selu i o mnogim drugim stvarima, ali su to ravnodušna pitanja, kao što ih postavljaju veliki ljudi, a na kraju uvek kaže:
„Još ne mogu da te pustim unutra.“
Čovek, koji se za svoje putovanje dobro opremio, koristi sve — i mnogo toga daje čuvaru, premda ovaj uzima darove, govoreći:
„Prihvatam samo da ne pomisliš da si nešto propustio.“
Tokom svih tih godina, čovek gotovo neprekidno posmatra čuvara. Zaboravlja na druge čuvare, a čini mu se da je ovaj prvi jedina prepreka ulasku u zakon. Proklinje svoju nesreću, prve godine bez obzira i glasno, kasnije, kako stari, samo sebi mrmljajući. Postaje detinjast, i pošto godinama proučava čuvara, poznaje čak i buhe u njegovom krznenom okovratniku, i moli ih da mu pomognu i da ubede čuvara da promeni mišljenje.
Na kraju, vid mu oslabi i on više ne zna da li se stvarno smrkava oko njega, ili mu samo oči varaju. Ali sada, u tami, prepoznaje odsjaj koji izbija neugasivo kroz vrata zakona. Sada mu više nije ostalo mnogo života. Pre nego što umre, sve što se u njegovom životu nakupilo u glavi, sabira u jedno pitanje koje do sada nije postavio čuvaru. Pošto više ne može da podigne ukočeno telo, daje mu znak da se sagne nad njega.
„Šta hoćeš da znaš?“ pita čuvar, „još si nezasit.“
„Svi teže zakonu“, kaže čovek, „pa kako to da su za sve ove godine samo ja tražio da uđem?“
Čuvar vidi da je čovek na izmaku i, da bi ga još čuo, viče mu na uvo:
„Ovde niko osim tebe nije mogao da uđe, jer su ova vrata bila namenjena samo tebi. Sada idem i zatvaram ih.“
Leave A Comment