PRED STENOM

Kao voda iz kamena, koja nikada ne poteče iz obilja, već iz pukotine. Tako se i u srcu, kad ga pritisnu breme i tišina, otvori sitna šupljina kroz koju Bog pošalje utehu, sasvim jednostavnu i celokupnu u isto vreme.

To nisu čuda koja zadive svet, nego ona mala, skrivena, zbog kojih čovek opet može da ustane, da diše, da veruje.

voda iz kamena

Postoje mesta na kojima se čovek, ma koliko bio umoran ili rasut, iznenada sabere. Mesta gde tišina ima težinu, a miris borova i hladan kamen pod prstima bude sećanja na nešto što nismo nikada do kraja zaboravili. Jedno takvo mesto nalazilo se visoko u stenama iznad reke, gde su mnogi dolazili, ali retko ko bez razloga.

Staza je bila uska i strma, a na njenom kraju — ništa osim gole stene. Tako je bar izgledalo onima koji su prolazili prvi put. A oni koji su znali, dolazili su baš tu: pred pukotinu u kamenu iz koje je, tanak kao konac svetlosti, isticao izvor.

Nije to bila obična voda. Bila je hladna kao jutarnja zora, jasna skoro do nevidljivosti i neverovatno tiha. Kao da se stidela što postoji.

Predanje je govorilo da je tu nekada stajao jedan starac — neznani, putnik, koji nikada nije ostavio ime. Bio je, kako su govorili, „od onih koji mole bez reči”. Danima je sedeo pred stenom, naslonjen na štap, gledajući u tvrdo srce planine kao da u njemu želi da probudi život.

Jedne noći, kada se vetar umirio i samo se šuštanje lišća čulo kao molitva, starac je spustio glavu na kamen i izgovorio:

„Gospode, daj vode onima kojima je žeđ veća od žeđi.“

Čulo se tek tiho pucketanje, kao da se kamen odazvao. Sledećeg jutra iz pukotine je potekao izvor — najpre kap po kap, a onda čista struja koja se spuštala niz liticu i nestajala u dubini.

Ljudi su dolazili i tvrdili da ih voda umiruje, neki da ih krepi, neki da su tek posle nje razumeli koliko su bili prazni. I niko nikada nije našao ime starca. Niti grob, niti trag. Kao da je bio samo glas koji je jednom zatražio milost — i nestao.

Danas staza i dalje postoji. A izvor i dalje teče, tih, skroman i uporan, kao odgovor na molitvu koja je, jednom davno, probila kamen.

I oni koji dođu, ako se zaustave bar na trenutak, kažu da mogu da osete nešto što nisu očekivali: da se milost najtiše pojavljuje tamo gde je čovek najtvrđi — u srcu koje je poput stene čekalo da se otvori.