POSLE DEVEDESET GODINA

I sad, kad sedim sam i gledam kako sunce zalazi nad Savom, znam da nisam pogrešio što sam tada stao, nasred ulice, i zadržao dah pred tim jednim osmehom.

Još uvek se sećam onog dana kad sam prvi put došao u Beograd. Bilo je to davno, vrlo davno, možda i pre devedeset godina. Bio sam mlad, i kao i svi mladi, nisam znao šta da očekujem od života. Sunce je bilo nisko, i čitav grad bio je zlatan, kao da se topi u nekom svetlom snu.

devedeset godina

Sećam se, išao sam polako ulicama, a pred očima su mi prolazila lica koja nisam poznavao. Svi su negde žurili, a meni se činilo da stojim — kao da me je vreme zaboravilo. Sreo sam tada jednu devojku. Nosila je crnu maramu, i u njenom pogledu bilo je nešto što me je podsetilo na večnost. Pogledala me je, i nasmejala se. Bio je to smeh blag, kao da je znala sve ono što ću tek saznati.

Nikada je više nisam video. Ali, posle devedeset godina, ja se i dalje sećam tog pogleda. Sve se promenilo: grad, ljudi, imena ulica, i čak oblici krošnji u dvorištima. Ali njen osmeh je ostao isti. Nosim ga u sebi kao nešto što ne stari, što ne prolazi.

Mnogi su otišli, i ja sam ostario. Sada hodam sporije, i kad me pogledaš, vidiš da su mi oči umorne. Ali, negde duboko u njima, još uvek sija onaj davni zlatni dan. Svetlost koja se ne menja. Lepota koja ne traži svedoke.

I sad, kad sedim sam i gledam kako sunce zalazi nad Savom, znam da nisam pogrešio što sam tada stao, nasred ulice, i zadržao dah pred tim jednim osmehom.

Jer možda se sve drugo menja — ali ono što volimo, i ono što nas je jednom dotaklo, ostaje.

Posle devedeset godina.