LEGENDA O BOŽIĆNOJ RUŽI

U zemlji Götinge, u Švedskoj, postoji veliko močvarno prostranstvo koje se zove Kungsmyra – Kraljeva močvara.

U stara vremena ljudi su o toj močvari pričali razne čudne priče. Govorili su da se usred nje nalazio divan zeleni lug koji niko nije mogao pronaći osim na Božićno jutro. Tada bi se močvara otvorila, a put ka lugovima se pokazao onima koji su imali čisto srce.

o božićnoj ruži

Taj lug bio je pun mirisnih cvetova, zlatnih ptica, jablanova što svetle kao sveće, a u njegovom središtu stajao je sam Bogorodičin vrt, mesto gde cveta božićna ruža. Pričalo se da se tamo mogla čuti muzika anđela i da se iznad cvetova videlo dete Isusovo, nasmejano, kako blagosilja one koji su došli.

U to vreme, u selu pored močvare živela je žena razbojnika. Njen muž bio je opasan čovek koji je pljačkao putnike po šumama, a ljudi su se plašili i nje, jer su verovali da i sama ima zle oči. Ipak, kad bi se pojavila na pijaci sa svojom decom, mršavom i bosonogom, niko nije mogao da je ne pogleda s tugom. Živeli su siromašno i sami.

Jednog dana ta žena dođe u samostan u Vesterosu, noseći na leđima košaru punu lekovitog bilja. Donela ga je monasima da ga zamene za hleb i mleko za decu. Dok su monasi birali biljke, ona im tiho reče:

„Da ste samo mogli videti šumu usred Božića! Kad cveta božićna ruža, cela močvara se pretvori u raj. Nikada nisam videla takvu svetlost, takve ptice, takve cvetove.“

Stariji monah, opat, pogleda je strogo.

„Kćeri, ne govoriš li možda o vražjim priviđenjima? Jer močvara je prokleta zemlja.“

Ali žena odmahnu glavom.

„Ne, oče, tamo su anđeli. Sama sam ih videla. Ako mi ne verujete, pođite sa mnom na Božićno jutro, pa ćete videti.“

Opat se zamisli. Bio je pobožan čovek, ali i radoznao. I tako, kad dođe Božićno jutro, pođe s razbojnikovom ženom i njenom decom ka močvari.

Bila je to ledena zima. Snežni pokrivač se pružao preko čitave ravnice, a močvara je izgledala mrtva. Ali žena je išla sigurno, kao da zna put koji niko drugi ne vidi. Najednom, led pod njihovim nogama poče da puca, i zemlja se zatrese. I onda, kao čudo – pred njima se otvori prolaz.

Sunce zatreperi, a iz dubine zaiskri zeleni lug. Drveće se zablista kao u proleće, potoci poteku, ptice zapevaše, a po tlu se raširi tepih cvetova koji su mirisali kao nebo samo. Opat klekne, obuzet svetlošću i pesmom. „O, Gospode, ovo je raj!“ – prošaputa.

U središtu luga, na čistini, rastao je grm sa belim ružama koje su svetlele kao zvezde. To su bile božićne ruže. Ali čim je opat pokušao da im priđe, svetlost poče da bledi. Deca razbojnika prestadoše da se smeju, ptice utihnuše, a lug se ponovo pretvori u močvaru. Samostanski starac i deca stajali su usred snega, a tragovi cvetova nestali su kao san.

Opat se vratio u samostan ćutljiv i zamišljen. Ljudi su ga pitali: „Da li si video božićnu ružu?“ A on bi samo rekao: „Jesam… ali nisam bio dostojan da je uberem.“

Posle toga, svake godine na Božić, u dvorištu samostana cvetale su bele ruže. Nikad ih ranije nije bilo – same su se pojavile te zime. I ljudi su rekli da su potomci one božićne ruže iz Kraljeve močvare, što je proklijala iz suza onoga koji je video raj, ali nije mogao ući u njega.

I zato se do danas, u Švedskoj, kad se otvori cvet božićne ruže, kaže:

„Gde god se rodi čisto srce, tamo Bog pokazuje svoj vrt.“