OD PLATONA DO SVETOG PISMA

Ontološka lepota dolazi iz egzistencijalnog unutrašnjeg, vrlinskog, mirnog i jedinstvenog stanja čoveka.

Koncept lepote postoji još od starogrčke književnosti i filozofije. Platon, govoreći o idealnom svetu, verovao je da u njemu postoji Bog, koga je nazivao „nedokučivom lepotom“.

lepota

I zaista, ovaj Platonov izraz sadrži istinu da je Bog apsolutna lepota, da je izvor svake dobrote i lepote. Na sličan način, u Svetom pismu se pominje da „vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše veoma dobro“ (Post. 1, 31).

Zato što je čovek tvorevina Trojedinog Boga, koji je „željena lepota“, prema rečima Svetog Vasilija, zato ga lepota privlači i traži je, ne samo za sebe, već i za prostor i svet oko sebe. On dolazi u kontakt sa lepotom i uživa u njoj čulno. Ono što mu prija čulima vida, sluha, dodira itd. jeste lepota.

Međutim, postoji još jedna lepota koja prevazilazi čulni svet i ne opaža se samo čulima. A to je ontološka lepota, koja dolazi iz egzistencijalnog unutrašnjeg, vrlinskog, mirnog i jedinstvenog stanja čoveka.

Da bi čovek mogao da opaža i voli ne samo čulnu lepotu, već i ontološku lepotu, mora imati zajednicu sa beskonačnom lepotom Boga. Na taj način, ne samo da će čula moći da shvate spoljašnju, prolaznu lepotu, već će i „unutrašnji“ čovek, „biće“ čoveka, biti privučen i zajedničariti se sa objektivnom, večnom lepotom.

Nažalost, savremeni čovek se udaljio od svog Tvorca, Trojedinog Boga, od suštinske večne lepote. To nesumnjivo ima svoje posledice: Kod nekog čoveka se aktiviraju samo čula i on želi da uživa samo u onome što kroz njih opaža. On ne ulazi u dubinu „bića“ ličnosti drugih. On ostaje zarobljen u spoljašnjoj privremenoj lepoti, koja se kvari i nestaje sa krajem ovog privremenog života. Privlači ga, to jest, ne „lepo“, „večno“, već lepo, privremeno, čulno. S druge strane, čovek gubi osećaj za ontološki lepo. Na taj način je došao do gorke tačke svlačenja svog tela i oblačenja na nepristojan i provokativan način. Ovob je, međutim, u potpunoj suprotnosti sa onim što je Bog Tvorac obezbedio i želi za svoje stvorenje, da bi ono bilo lepo i čisto i živelo harmonično i sa ontološkom ljubavlju sa svojim bližnjima.

U Starom zavetu vidimo da se naš Bog Tvorac pobrinuo da obuče gola tela prvih stvorenih bića nakon njihovog pada: „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih“ (Post. 3, 21). I Bog je to učinio „da ne budu goli i da se ukrase“, prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog (PG 53, 149).

U Novom zavetu, odeća postoji kao pokrivač za hram Božiji, odnosno naše telo, ali i kao pečat čistote, stalne budnosti i duhovnog zdravlja. Apostol Pavle ističe važnost spoljašnjeg izgleda, posebno za žene koje žele da budu pobožne. „Tako i žene u pristojnom odelu, neka se ukrašavaju stidom i čestitošću“ (1.Tim. 2, 9). Stoga, ko „bestidno otkriva ono što je prikladnije da se sakrije“ (Sveti Vasilije), odnosno ne pokriva svoje telo i otkriva ga očima drugih, taj je nepristojan i bezbožan. Sveti Atanasije je apsolutan po pitanju skromnosti: „Ne hodi go; noću i danju neka haljina tvoja pokriva telo tvoje“ (PG 28, 264C).

Skromna odeća otkriva skromnu, čistu dušu i jedinstvenu, celovitu ličnost. Spoljašnji izgled ne samo da otkriva unutrašnji svet čoveka, već značajno utiče i na njegovu dušu i njegov odnos sa bližnjima.

Odeća, shodno tome, ili uzbuđuje dušu i vodi je ka kolebanju i aroganciji, sa buntovanjem svlačenja i nepristojnog oblačenja, ili je dovodi do pobožne pokornosti i smirenja, sa skromnim i odmerenim oblačenjem koje predstavlja istinsku pristojnost. Sveti Jovan Zlatousti poziva žene – danas se to odnosi i na muškarce – da izbegavaju nepristojno oblačenje, karakterišući ga kao maniju, prebacujući pažnju na unutrašnju lepotu duše. On posebno kaže: „Prestani sa svojim ludilom, ženo, prenesi ovo učenje na dušu, na unutrašnje ja; jer ovaj svet koji je spoljašnji ne ostavlja unutrašnje ja da postane dobro“ (PG 62, 542).

Stoga postaje jasno da će čovek samo prenošenjem brige sa spoljašnje lepote na unutrašnju duhovnu lepotu moći ponovo da se poveže sa „nevidljivom lepotom“, svojim Bogom Tvorcem, kako bi mogao bezbedno da putuje ka večnoj lepoti, Raju.