KAMELEON

U sredini gomile stajao je mali pas, škiljav, drhtav, sa ušima naopako spuštenim. Gledao je okolo krivim očima i povremeno cvileo.

Po pijaci se šetao policijski nadzornik Očumelov u novom kaputu, a za njim je išao gradski pisar sa zavežljajem u ruci. Očumelov se iznenada zaustavi i okrenu.

kameleon

— Zašto je ovde galama? — upita strogo.

Iz gomile se začu vrisak i psovke. Jedan čovek, zlatarski majstor Hriukin, držao se za prst i pokazivao krvavu ruku.

— Ujela me je, vaša blagorodnosti! — govorio je on. — Ujela me je ni za šta! Ja sam mirno išao, a ona skoči i — cap!

— Ko te je ujeo? — upita Očumelov.

— Pas! Evo, ovaj mali beli pas!

U sredini gomile stajao je mali pas, škiljav, drhtav, sa ušima naopako spuštenim. Gledao je okolo krivim očima i povremeno cvileo.

— Čiji je to pas? — upita Očumelov.

— Ne znam… — reče neko iz gomile. — Valjda je lutalica.

— Lutalica? — Očumelov se namršti. — U tom slučaju treba ga odmah ukloniti. Naređujem da se uništi! A gazdu pronaći i kazniti!

— Ali… možda nije lutalica — reče neko oprezno. — Čini mi se da je to pas generala Žigalova.

Očumelov naglo zastade.

— Generala Žigalova? — upita i odmah se zagleda u psa. — Hm… nije baš nalik… Kod generala su psi skupi, rasni… a ovaj je sitan.

— Tačno, vaša blagorodnosti — ubaci se pisar. — Generala znam, i pas mu je mnogo veći.

— Pa naravno! — reče Očumelov, podižući glas. — To je obična lutalica! Treba ga uništiti, i to odmah!

— A možda je ipak generalov — ponovo se oglasi neko. — Juče sam video kako ga je generalova kuvarica vodila.

Očumelov opet promeni izraz lica.

— Ako je generalov… — reče tiše. — Onda je stvar drugačija. Kako ste mogli da ga izazivate, Hriukine? Zar ne znate da se sa psima mora pažljivo?

— Ja? Izazivao? — pobuni se Hriukin. — Samo sam hteo da proverim zlato!

— Ne raspravljaj! — preseče ga Očumelov. — Sigurno si sam kriv.

U tom trenutku iz kuće izađe kuvarica.

— Čiji je to pas? — upita Očumelov.

— Nije generalov — reče kuvarica. — To je pas njegovog brata, Vladimira Ivanoviča.

Očumelov se odmah razvedri.

— Aha! — uzviknu. — Pa to je sasvim druga stvar! Divan pas! Pravi lepotan! A vi, Hriukine, sami ste krivi. Nema tu nikakvog ujeda!

— Ali, vaša blagorodnosti… — pokuša Hriukin.

— Ćuti! — viknu Očumelov. — Ne izazivaj sudbinu! A pas neka ide kući.

Očumelov se okrenu i nastavi šetnju, dok je pas, veselo mašući repom, krenuo za kuvaricom. Gomila se raziđe, a Hriukin ostade zbunjen, gledajući za njima.