FOKUS

Na sledećim časovima sam stavio fokus na opušten razgovor o elektronima, protonima i neutronima.

Ulazim u učionicu. Đaci mi se javljaju kao da dražu osobu u životu nisu videli. Treba da im saopštim rezultate kontrolnog, a u meni vri, kipi i jedva čekam da počnem.

fokus

Lako sam pregledao, jer skoro ništa nisam ni imao da pregledam. Ima nekih odgovora sporadično, a dvojica su predali prazne papire, bele i čiste kao kad sam im podelio da pišu.

Izvučem jednu trojku i ostatak „dvice“, kao što oni kažu.

Prozovem dva genijalca koje sam ranije razdvojio u učionici, tako da skoro ne mogu ni da se vide, jer su zajedno kao elementarna nepogoda. Prozovem mršavog nasmejanog i krupnog nasmejanog. Kad bi ih pitali: „Kakav si đak?“, odgovor bi bio: „Zadovoljan.“ U obe ruke uzmem njihove papire, pokažem razredu i kažem da ovako uredne radove nisam video. Slože se oni uz osmeh.

Uz nadljudske napore, smirenim tonom ih pitam da li su svesni koliko je lak kontrolni bio. Nekoliko pitanja, o nuklearnim reakcijama. Slegnu ramenima, a osmesi ne silaze sa lica. Vidim da ne vredi neka dublja priča i sa slašću im upišem jedinice, oštro i bogato, što bi rekli „iz zgloba“. Završih bez žrtava, kad progovori mršavi: „Profesore, nešto niste primetili.“„Šta?“, pitam. „Vi ste rekli da kod vas niko ne može da prepiše“, reče. „Pa?“, upitam. „Niste primetili da sam prepisao od dotičnog“.

Ostali prasnuše u smeh, pa i ja, šta ću. Za tu duhovitost da se daje ocena, bili bi odlični. Sedoše, nasmejani kao što su i bili, a i ja ostah nasmejan.

Dođe novi kontrolni. Oni isto. E, sad sam baš ljut. „Pa dobro bre, što opet ?“, pitam. Mršavi reče: „E profesore da znate, ja sam bolji od njega “. „Kako?“, upitah. „Pa on je promašio slobodnu temu na srpskom“.

Smehu kraja nije bilo, i meni su suze potekle. „Kako?“, pitam. Odgovara krupni: „Bilo je ovako. Počnem jedno, pa mi padne na pamet drugo, pa treće i konačno počnem ono pravo kad zazvoni“.

Opet salve smeha. Pogledam u dnevnik. Veću jedinicu nisam video. „Srpkinja“ je očigledno bila oduševljena.

U zbornici nisam izdržao i ispričam. Pitaju me kolege iz kog su razreda i ja objasnim. Bilo je otprilike: „A jao, njih dvojica!“. Dođe do nas nastavnik iz prakse i kaže nam da je bio u firmi gde oni rade praksu, da ih obiđe. Kad je pogledao dnevnik rada, a tamo piše: „Dolazimo na praksu, na dizalici Ford Fokus razvaljen od života, biće posla“. Kaže mu majstor: „Dosađivali su mi pitanjima, pomagali, radili i skoro da su sami popravili kvar na električnim instalacijama kola“.

Nahvali ih, kaže kolega, samo tako. Odjednom mi moja nuklearna energija postade nevažna.

Na sledećim časovima sam stavio fokus na opušten razgovor o elektronima, protonima i neutronima. Nije bilo kontrolnih. Svi se naglo popraviše.