SAMO JE SEDEO…

Postoje ljudi koji ne dolaze da budu viđeni, već da podsete. U pravoslavnom predanju kaže se da Bog ponekad pošalje takvog prolaznika, a takav je i starac iz ove priče koji je znao tuđa imena.

U manastir je došao u kasnu jesen, kad se lišće već slepilo uz zemlju, a ljudi nekako lakše ćute nego što govore. Niko nije video odakle je došao. Nije došao ni kolima, ni autobusom, niti je iko video da silazi sa staze. Jednostavno se pojavio u porti, sedeo na klupi pored stare kruške i gledao kako vetar pomera grane.

starac imena

Bio je visok, mršav, sa dugom sedom bradom i očima koje nisu tražile ništa. Nije pitao za konak, nije pitao za igumana, nije pitao ni za čašu vode. Samo je sedeo.

Monasi su pomislili da je neki putnik koji će prenoćiti i otići. Ali starac je ostao.

Nije se gurao da govori. Nije prilazio ljudima. Samo bi, kad bi mu neko sam prišao, blago podigao pogled i izgovorio ime.

— Milena.
— Petre.
— Radomire.

Uvek tačno. I uvek bez pitanja.

Ali ono što je ljude uznemiravalo nije bilo to što zna njihova imena. Već ono što bi usledilo posle.

Nije govorio mnogo. Samo jednu rečenicu. Kratku. Tačnu. Kao ključ.

Jednoj ženi je rekao:
— Majčine reči koje nisi poslušala još stoje pred tobom.

Muškarcu srednjih godina:
— Brat te još čeka, iako si ti zatvorio vrata.

Mladom monahu:
— Moliš se, ali se ne zadržavaš.

Nije objašnjavao. Nije tumačio. Nije savetovao. Izgovorio bi rečenicu i zaćutao. Ako bi neko pokušao da pita više, starac bi se samo blago osmehnuo i pogledao u zemlju.

Ljudi su odlazili uznemireni, ali ne uplašeni. Kao da ih niko nije osudio, ali im je nešto pokazano.

Jedan čovek, koji je došao izdaleka, sedeo je dugo ispred starca. Kad je došao na red, starac mu je rekao ime — ime koje niko u manastiru nije znao, jer ga je odavno prestao koristiti.

Zatim je rekao:
— Tamo gde si stao, još uvek stojiš.

Čovek je zaplakao. Kasnije je rekao da mu se tog trenutka vratio ceo jedan život — sve ono što je ostavio iza sebe, ne zato što je morao, nego zato što je pobegao.

Starac nije ostavio zapis. Nije ostavio učenje. Nije ostavio ni blagoslov uobičajenim rečima. Ostalo je samo ono što je rekao ljudima — i što je svaki od njih nosio kao tiho breme i poziv u isto vreme.

Posle tri dana, starca više nije bilo. Njegovo mesto pod kruškom bilo je prazno. Niko ga nije video da odlazi. U konaku nije spavao. U trpezariji nije jeo. Kao da je bio tu samo koliko treba.

Iguman je kasnije rekao bratiji:
— Bog nekad pošalje čoveka ne da nam kaže nešto novo, nego da nas vrati tamo gde smo skrenuli.

I zaista, ljudi su se menjali. Ne naglo. Ne spolja. Nego tiho.

Jedna žena se pomirila s majkom.
Jedan brat je prvi put posle deset godina zakucao na vrata brata.
Jedan monah je počeo da se moli sporije, pažljivije, kao da stoji pred nekim.

A ime starca — niko nikada nije saznao.

I možda je baš zato znao imena svih drugih.