GORSKI KRISTAL

Vest o njihovom spasenju proširila se i u drugo selo, i radost je povezala ljude koji su do tada bili udaljeni i hladni jedni prema drugima.

U jednom planinskom selu, visoko među Alpima, živela su dva sela razdvojena velikom planinom. Iako su bila blizu po vazdušnoj liniji, put između njih bio je dug i težak, naročito zimi, kada bi sneg prekrio staze i vetrovi zavijali među stenama.

kristal

U jednom od tih sela živela je žena sa dvoje dece — dečakom Konradom i devojčicom Sanu. Deca su bila skromna, poslušna i vezana jedno za drugo. Njihova majka poticala je iz drugog sela, pa su deca često odlazila kod rodbine preko planine, naročito za velike praznike.

Jedne zime, pred Božić, majka je odlučila da deca ponovo krenu na put. Vreme je bilo hladno, ali mirno, a sneg je blistao pod zimskim suncem. Deca su krenula rano, noseći male zavežljaje i držeći se za ruke.

Planina je u početku bila blaga. Sneg je škrgutao pod nogama, a vazduh je bio bistar. Deca su hodala polako, prateći stazu koju su poznavala iz ranijih godina. Međutim, kako su se penjala više, vreme je počelo da se menja. Nebo se zamutilo, a vetar je postajao sve jači.

U jednom trenutku, staza je nestala pod svežim nanosima snega.

Deca su pokušala da se vrate, ali su ubrzo shvatila da ne prepoznaju pravac. Sneg je padao sve gušće, a planina je postajala tiha i strana. Konrad je pokušavao da deluje hrabro, ali mu je glas drhtao. Sanu je ćutala i čvrsto stezala bratovu ruku.

Kako je dan odmicao, hladnoća je postajala sve oštrija. Deca su se kretala bez jasnog cilja, sve dok nisu ugledala stenoviti zaklon. U podnožju velike stene pronašli su udubljenje koje ih je donekle štitilo od vetra.

Tu su se sklonili.

Noć je pala brzo. Sneg je i dalje padao, a tama je bila duboka. Deca su se privila jedno uz drugo, pokušavajući da se zagreju. Glad i umor su ih savladavali, ali san je dolazio u kratkim, nemirnim trenucima.

U tišini noći, planina je delovala kao ogroman, hladan svet, ravnodušan prema ljudima. A ipak, u toj tišini, deca su osećala neobičan mir. Zvezde su se povremeno pojavljivale kroz oblake, a sneg je blistao kao da je posut kristalima.

U drugom selu, porodica je primetila da deca nisu stigla. Ubrzo se vest proširila, i ljudi su shvatili da su deca izgubljena u planini. Muškarci su se okupili, uzeli baklje i krenuli u potragu, iako je noć i oluja činila svaki korak opasnim.

Potraga je trajala satima, ali bez uspeha. Sneg je prekrivao tragove, a vetar je gasio baklje. Ljudi su se, slomljeni i uplašeni, vratili u selo, moleći se da će jutro doneti spas.

Deca su dočekala zoru u svom zaklonu, promrzla, ali živa. Kada je sunce izašlo, planina se pretvorila u more svetlosti. Sneg je sijao neverovatnim sjajem, kao da je čitav svet napravljen od gorskog kristala.

Ubrzo su ih pronašli.

Ljudi su decu odneli u selo, gde su ih dočekali suze, zagrljaji i zahvalnost. Vest o njihovom spasenju proširila se i u drugo selo, i radost je povezala ljude koji su do tada bili udaljeni i hladni jedni prema drugima.

Od tog dana, put između sela više nije bio samo staza preko planine. Bio je to put koji je spajao ljude, sećanjem na jednu noć kada su dvoje dece i blistava planina naučili sve koliko su krhki — i koliko su povezani.