MALA STVAR

Od tog dana, više ga nisu dirali. Nije postao jak. Nije postao vođa. I dalje je bio „Mala stvar“.

Kad je stigao u Pariz, bio je još dete — sitan, mršav, sa velikim, pomalo uplašenim očima. Došao je iz provincije, sa juga, gde je sunce toplije, a ljudi govore sporije i blaže. U Parizu ga je čekao internat i ozbiljan život.

mala stvar

U početku mu je sve izgledalo ogromno i strašno: visoke kuće, bučne ulice, učionice pune nepoznatih lica. Bio je najmlađi u razredu, najslabiji i najtiši. Ostali đaci su ga brzo primetili — takvi se uvek prvi primete.

Nazvali su ga „Mala stvar“.

Nije se bunio. Nije umeo. Trudio se da uči, da bude neprimetan, da nikome ne smeta. Ali slabost se ne prašta lako. Gurali su ga, zadirkivali, smejali mu se zbog naglaska i njegove stidljivosti.

Učitelji su ga voleli, jer je bio marljiv i poslušan, ali su ga često zaboravljali. Bio je kao senka u razredu — uvek prisutan, a nikad viđen.

Najviše je voleo časove kada se čitalo naglas. Tada bi se, dok je slušao reči, u njegovoj glavi vraćali prizori doma: masline, sunce, majčin glas. To mu je davalo snagu da izdrži.

Jednog dana, tokom odmora, stariji đaci su ga okružili. Gurkali su ga i smejali se.

— Hajde, Mala stvar, reci nešto pametno! — dobacivali su.

Pokušao je da se izvuče, ali su ga zadržali. U tom trenutku osetio je kako mu se u grudima skuplja nešto teško — ne bes, već poniženje.

I tada je, po prvi put, nešto u njemu puklo.

Podigao je glavu i, drhtećim glasom, rekao nekoliko rečenica — jednostavnih, ali iskrenih. Govorio je o domu, o majci, o tome kako nije slab zato što to želi, već zato što je takav rođen.

Bilo je to nespretno, ali istinito.

Nastala je tišina. Niko se nije smejao. Neko se okrenuo, neko slegnuo ramenima. Nisu mu se izvinili, ali su se razišli.

Od tog dana, više ga nisu dirali.

Nije postao jak. Nije postao vođa. I dalje je bio „Mala stvar“.

Ali sada je u sebi nosio nešto novo — svest da i mala stvar ima vrednost.

I to je bilo dovoljno.