Džerom K. Džerom: O besposličarenju

O BESPOSLIČARENJU

Besposličarenje, pravilno shvaćeno, nije lenjost. To je umetnost. A kao i svaka umetnost, zahteva vežbu.

Ne volim rad. Niko razuman ga ne voli. Rad je u najboljem slučaju nužno zlo, a u najgorem — čista budalaština. Ljudi koji govore da uživaju u radu ili ne znaju šta je rad, ili govore iz nekog posebnog interesa.

Naravno, ne mislim na onu vrstu rada koja čoveka zaista zanima — pisanje knjige, slikanje slike, pravljenje stolice ili gajenje cveća. Govorim o onom poslu koji se radi zato što „mora“, o poslu koji se obavlja da bi se ispunila forma, zadovoljila navika ili umirila savest.

Čudno je kako se u ovom svetu ceni zauzetost. Ako vas neko sretne i pita kako ste, a vi odgovorite da ste „zauzeti“, odmah vam se dodeljuje određeni ugled. Ako pak kažete da nemate ništa da radite, ljudi vas gledaju sumnjičavo, kao da ste priznali neki porok.

A istina je da besposličarenje ima loš glas potpuno nezasluženo.

Besposličarenje ne znači ništa ne raditi. Ono znači raditi ono što ne donosi novac, titule ili pohvale, ali donosi zdravlje i razumnost. To znači šetati, sedeti, razmišljati, posmatrati ljude, gledati u reku ili oblake, razgovarati bez cilja i bez žurbe.

Najbolje ideje koje je čovek ikada imao nisu mu pale na pamet dok je sedeo za radnim stolom s pogledom na sat. Pale su mu na pamet dok je besposličario — dok je ležao na travi, šetao bez plana ili se dosađivao naizgled uzaludno.

Uzmimo, na primer, savremeni život. Ljudi su zauzeti od jutra do večeri, a kada im se ukaže slobodan trenutak, oni ne znaju šta bi s njim. Trče da ga popune — čitanjem poslovnih izveštaja, sastancima, „korisnim“ aktivnostima. Plaše se praznog vremena kao što se deca plaše mraka.

A upravo u tom „praznom“ vremenu čovek postaje čovek.

Sećam se kako su mi kao detetu stalno govorili da ne dangubim. Ako bih sedeo i gledao kroz prozor, neko bi se odmah pojavio s pitanjem: „Zar nemaš nešto pametnije da radiš?“ Danas znam da je gledanje kroz prozor često pametnije od mnogih poslova koje odrasli obavljaju.

Čovek koji nikada ne dangubi ne zna ni da odmori, a čovek koji ne zna da odmori ne zna ni da radi. On troši snagu tamo gde nije potrebna, a kada dođe trenutak da je zaista upotrebi — nema je.

Postoji i druga zabluda: da je stalna zauzetost znak moralne vrednosti. Kao da je Bog stvorio svet da bi ljudi neprekidno jurili i dokazivali koliko su iscrpljeni. Ako je tako, onda je stvorio i nedelju, praznike i letnje večeri s namerom da nas dovede u iskušenje.

Ja tvrdim da bi svet bio bolji kada bi ljudi malo više dangubili. Manje bi se nervirali, manje bi pravili gluposti, a više bi razmišljali pre nego što govore i rade.

Besposličarenje, pravilno shvaćeno, nije lenjost. To je umetnost. A kao i svaka umetnost, zahteva vežbu.