SEBIČNI DŽIN
Godine su prolazile. Džin je ostario. Jednog dana, ugledao je isto ono dete, ali sada sa ranama na dlanovima i stopalima.
Svako popodne, posle škole, deca su dolazila da se igraju u bašti jednog džina. Bašta je bila velika i lepa, sa mekom zelenom travom, cvećem i dvanaest breskvi koje su u proleće cvetale, a u jesen davale plodove.
Ali džin se jednog dana vratio kući. Bio je odsutan sedam godina i, kada je video decu u svojoj bašti, strašno se naljutio.
— Ovo je moja bašta! — povikao je. — Samo ja imam pravo da budem ovde!
Oterao je decu i podigao visoki zid oko bašte. Na njemu je napisao: „Zabranjen ulaz.“
Od tada je u bašti zavladala zima. Proleće nije dolazilo, ni leto. Ptice nisu pevale, cveće nije cvetalo, a sneg i mraz su ostali zauvek. Džin je bio sam, ali nije razumeo zašto je u njegovoj bašti uvek hladno.
Jednog jutra, probudio se i čuo divnu muziku. Pogledao je kroz prozor i video da se deca ponovo igraju u bašti. Ušli su kroz rupu u zidu. Tamo gde su se deca igrala, drveće je procvetalo i sunce je zasijalo.
Samo u jednom uglu bašte još je bila zima. Tamo je stajalo malo dete koje nije moglo da se popne na drvo. Drvo je bilo zaleđeno, a dete je plakalo.
Džin je sišao u baštu. Kada su ga deca videla, pobegla su, ali je malo dete ostalo. Džin je osetio kako mu se srce topi. Podigao je dete i stavio ga na drvo. U tom trenutku drvo je procvetalo, a dete ga je poljubilo.
Džin je srušio zid i rekao:
— Od sada je ovo bašta za decu.
Godine su prolazile. Džin je ostario. Jednog dana, ugledao je isto ono dete, ali sada sa ranama na dlanovima i stopalima.
— Ko te je povredio? — upitao je džin.
— To su rane ljubavi — odgovorilo je dete. — Dođi danas sa mnom u moj vrt, koji je Raj.
Te noći, deca su pronašla džina mrtvog pod drvetom, prekrivenog belim cvetovima.
Leave A Comment