PLAMEN U PRAZNOJ CRKVI
U tišini prazne crkve, dok se činilo da niko ne gleda, jedan plamen se pojavio bez ruke koja bi ga zapalila. Sveća koja se sama zapalila nije osvetlila prostor — već savest.
U crkvu je ušao ne zato što je verovao, nego zato što je znao da unutra nema nikoga.
Bila je kasna jesen, dan kratak, a selo već naviknuto da se vrata crkve ne zaključavaju. Nije to bilo iz nemara, nego iz poverenja — takvog kakvo opstaje samo tamo gde se ljudi još gledaju u oči.
Ušao je tiho, gotovo oprezno, kao da se plaši da ne probudi zidove. Nije se prekrstio. Pogled mu je odmah pao na metalnu kutiju za priloge, zatim na svećnjak. Nije prvi put bio tu, ali prvi put sa ovom namerom.
„Ionako niko ne gleda“, pomislio je.
Dok je prilazio, primetio je da je crkva hladna. Ugasle sveće, polumrak, miris voska koji se zadržao u vazduhu. Sve je bilo tiho, ali ne prazno. To ga je nerviralo, iako nije znao zašto.
Posegao je rukom ka kutiji.
U tom trenutku — kratko, jedva čujno pucketanje.
Jedna sveća, na sredini svećnjaka, planula je sama od sebe.
Nije bilo vetra. Nije bilo žara. Fitilj je bio crn i hladan, ali plamen se podigao mirno, bez trzaja, kao da je tu oduvek pripadao.
Zaledio se.
Prva misao bila mu je da beži. Druga da je to slučajnost. Treća — da je neko ipak unutra. Okrenuo se, ali nije bilo nikoga. Samo ikone, zidovi i taj jedan, tih plamen.
Stajao je nekoliko trenutaka. Srce mu je lupalo, ali ne od straha — nego od nečega dubljeg, nepoznatog. Kao da ga neko vidi, ali ne očima.
Polako je spustio ruku.
Prišao je svećnjaku i, prvi put tog dana, prekrstio se. Nespretno, gotovo detinje. Nije znao molitvu. Nije znao ni šta da kaže. Samo je stajao.
Kad je izašao, nije poneo ništa sa sobom. Osim nemira koji se tog dana više nije povukao.
Sledećeg jutra došao je opet. Ovog puta sa svećom u ruci. Upalio ju je sam, od druge. Stajao je kratko, pa otišao.
Nikada nikome nije ispričao šta se dogodilo. Nije govorio o čudu. Nije tražio objašnjenje. Samo više nikada nije ušao u crkvu praznih ruku — ni spolja, ni iznutra.
A ona sveća? Nikada se više nije sama zapalila.
Jer opomena se, kažu, ne ponavlja — ako je prvi put bila shvaćena.
Leave A Comment