ČUDO USRED GLADI I SNEGA

Kako su sanke tako brzo stigle do nas bez puta, kako su mogli da prođu konji po jarugama sa sipkim snegom?

Moskva je gladovala 1942. godine. Pritajila se, zamrla. Na ulicama nikog nema, sneg do kolena. Mračno je. Teško nam je bilo s majkom.

jarugama

Načelnik mi je predložio da pođem zajedno sa upravnikom u komandu u Rjazan, s tim da tamo razmenimo bilo šta za namirnice. Ja odbijam: „Ne mogu, bojim se”. Matuška kaže: „Pođi, ne boj se, sve uradi i na krilima Božijim doletećeš kući! Ja ću se za tebe moliti”.

Pođosmo. Kod Rjazanja ništa nismo razmenjivali. Pođosmo u grad Rjažsk, tamo je selo za selom, otidosmo na 25 kilometara od Rjažska. Razmenismo. Potrpali smo u sanke, vreće po pet pudova, daleko smo od utabanog puta.

Odlučili smo da idemo pravo ka njemu, a naokolo su brežuljci, jaruge. Vremena nedostaje, mart. Ustali smo rano ujutro i pošli po zaleđenom snegu. Prošli smo tri kilometra.

Sunce poče da greje, sneg kao šećer, počesmo da propadamo. Tonuli smo i tonuli… Sanke smo ispeli na brežuljak, a dole jaruga, i mi oboje upadosmo, zadihani, onemoćali. Da bismo došli sebi, stadosmo gutati sneg.

U očajanju sam odjednom povikala: „Nikolae Ugodniče, pomozi, propadam!” Nije prošla ni sekunda, kada je upravnik podigao glavu i govori: „Pogledajte, pogledajte, crna tačka nam se približava”.

Nisam uspela da odgovorim, kad vidim – po jarugama-smetovima ide konj sa sankama, prilazi nama. Čovek poštena izgleda, u kratkom kaputu, s crnom skufijkom na glavi, govori: „Ja sam s druma zbog nečega odlučio da skrenem, očito, zbog vas”.

Izvukao nas je, nismo mogli doći sebi. Pita: „Kuda ćete?” Ja kažem: „Do Rjažska”, a on će meni: „Znam da morate u Rjazan, u Moskvu putujte” – ja kao da sam bila odrvenela i čak se nisam čudila. „Ja ću vas dovesti do Rjazanja”.

Putovali smo, putovali… Poče da se smrkava. Kaže on: „Zaustavićemo se da prenoćimo”.

Usred polja odjednom vidimo – izniknu usamljena brvnara. Starac-vozar mi govori: „Idite u izbu”. Ušli smo, izba pusta, nenastanjena – desno u uglu ikone, ispod njih sto i klupe kod zida, više ničega…

Kod stola stoji starac s bledim izmučenim licem, u tamnoj odeći, dugačke kose, podšišane ispod čela. Nama ni reči. Ugledasmo peć, bacismo se ka njoj. Peć zagrejana. Prislonili se na nju i od proživljenog odmah sedosmo na pod i zaspasmo.

Rano ujutro krenuli smo na put. Vozar, ne pitajući nas, odvozi na železničku stanicu, uzima moje sanke: „Brže, brže, voz za Moskvu odlazi”.

Pristižemo, a već je prvi signal za polazak. Sesti je nemoguće, teretni su prepuni. Kod ulaza stoje mužici kao zid, ne puštaju. On zapovedi rukom: „Pomerite se, smestite ih”. I oni se bez pogovora pomeraju.

Ljudi su podigli sanke, i mi smo se obreli u vozu. Ja sam bila u takvoj vatri, ni hvala nisam rekla i ništa nisam osećala.

Dolazim kući, a Matuška govori: „I šta, na čijim krilima si doletela?” Evo, prošlo je trideset leta, pre nego što sam shvatila na čijim.

Kako je dugotrpeljiv i milostiv Gospod. Nas su preselili s Arbata u Medvedkovo. Odlazim u hram Pokrova Presvete Bogorodice u donju galeriju, stavljam svećicu Nikolaju Ugodniku…

Gospode, pa zar je to bio on, veliki čudotvorac, isti lik vidim ispod mitre. Sva sam se zatresla. Sve se to desilo sa mnom po molitvi Matuške!

Od tog doba preispunjena sam blagodarnošću i toplom, bezgraničnom ljubavlju prema svetitelju Nikolaju, našem skromnom pomoćniku.

I tek sada postavljam sebi u divljenju pitanja: kako su sanke tako brzo stigle do nas bez puta, kako su mogli da prođu konji po jarugama sa sipkim snegom? Zbog čega se pomoć pojavila u trenu posle moga vapaja Nikolaju Čudotvorcu? Šta je to bila usamljena kuća usred bezgraničnih polja? Kako je vozar znao odakle smo, i dovezao nas pred sam polazak voza? I ko je bio onaj starac u izbi ispod ikona i da li je uopšte postojala ona izba?

Kako mi je žao malovernih ljudi, koji sumnjaju u to da se takva čuda mogu desiti u naše vreme.