NA PLAVOM
Imali smo sir. Imali smo šunku. Imali smo krastavce. Imali smo senf. Imali smo čak i kolač. Ali hleba nije bilo…
Bio sam na reci, tog dana, i to je, naravno, bio dan kada čovek počne da veruje da je život zapravo podnošljiv — dok ga nešto sitno, ali uporno, ne podseti da nije.
Voda je bila mirna, sunce je stajalo visoko, a čamac je klizio tako lako da bi neko sa strane pomislio kako se mi uopšte ne trudimo. Istina je, naravno, da se mi nikada ne trudimo dok god možemo da ubedimo nekog drugog da to radi umesto nas.
Moj prijatelj Haris sedeo je na pramcu i izgledao kao čovek koji je upravo izmislio odmor.
„Ovo je život“, reče on.
„Da“, odgovorih, „ali nemoj to govoriti preglasno. Život ima običaj da čuje.“
Haris me pogleda kao da sam suviše sumnjičav.
„Ti uvek moraš da pokvariš“, reče.
„Ja ne kvarim“, rekoh. „Ja samo upozoravam.“
Na obali su prolazile vrbe, povremeno bi se ukazala po koja krava, a onda opet ništa, osim travnatih livada i nekih kuća koje su izgledale kao da su tu postavljene samo da bi slika bila lepša.
Mi smo imali plan. To je već bila greška.
Čovek nikada ne bi smeo da ima plan dok je na reci, jer planovi podrazumevaju da se nešto može predvideti, a na reci se ne može predvideti ni sopstvena glupost, a kamoli vreme.
Naš plan bio je da se zaustavimo kod jedne male uvale, tu ručamo, a zatim nastavimo dalje.
I sve bi bilo divno da nije bilo jedne sitnice.
Nismo mogli da pronađemo uvalu.
„Mora da je ova“, reče Haris, pokazujući na mesto koje je ličilo na sve ostale delove obale koje smo videli poslednjih sat vremena.
„To nije uvala“, rekoh. „To je samo… obala.“
„Pa dobro, onda ona tamo.“
„Ona tamo je ista ova.“
Haris se naljuti. Haris se uvek naljuti kad god mu neko kaže istinu, jer on smatra da je istina nešto što je čovek dužan da prećuti iz pristojnosti.
„Dobro“, reče. „Onda ti reci gde je.“
„Ne znam“, odgovorih. „Ali znam gde nije.“
Tada se umeša Džordž, koji je sedeo na sredini čamca, i koji je uvek izgledao kao čovek koji razmišlja o nečemu pametnom, iako u tom trenutku nije razmišljao ni o čemu.
„Uvala je“, reče Džordž, „mesto gde se čamac može vezati.“
„Da“, rekoh. „Hvala ti na toj definiciji. To je kao da kažeš da je večera nešto što čovek jede.“
„Pa dobro“, reče Džordž. „Onda vežimo ovde.“
„Ovde?“ upita Haris.
„Ovde“, reče Džordž, i pogleda obalu s izrazom čoveka koji je upravo rešio problem koji je mučio čovečanstvo vekovima.
Mi smo pokušali da vežemo čamac.
To je bio proces koji je zahtevao mnogo energije, a rezultat je bio takav da smo, posle deset minuta, bili mokri, prljavi, nervozni, i nismo bili vezani.
U tom trenutku shvatiš jednu važnu istinu o prirodi: priroda nije napravljena da bi čoveku bilo lepo. Priroda je napravljena da bi prirodi bilo lepo, a čovek je tu samo kao smetnja.
Konačno smo uspeli da zaustavimo čamac tako što je Haris skočio na obalu i uhvatio jednu granu. Grana se, naravno, slomila.
Haris se srušio u travu, čamac je krenuo unazad, a ja sam, pokušavajući da ga uhvatim, izgubio ravnotežu i seo u nešto što je, po mirisu, bilo sve osim trave.
„Ovo je život“, reče Haris, ustajući.
„Da“, odgovorih, „samo što je sada život… sa dodatkom.“
Mi smo onda izvukli korpu sa hranom.
Korpa sa hranom je uvek misterija. Čovek je spakuje kod kuće i zakune se da je sve tu, a onda, kada je otvori, unutra se nalaze stvari koje niko ne jede, i ne nalaze se stvari koje svi žele.
Na primer: imali smo tri tegle senfa.
„Ko je spakovao senf?“ upitah.
Haris me pogleda uvređeno.
„Pa šta fali senfu?“
„Ništa“, rekoh. „Samo… gde je hleb?“
Nismo imali hleb.
Imali smo sir. Imali smo šunku. Imali smo krastavce. Imali smo senf. Imali smo čak i kolač.
Ali hleba nije bilo.
Džordž je tvrdio da hleb nije bio na spisku.
„Naravno da je bio“, rekoh.
„Ja ga nisam video“, reče Džordž.
„Ti nikad ništa ne vidiš“, rekoh. „Ti si čovek koji bi izgubio sopstvenu glavu da nije pričvršćena.“
Haris je, u međuvremenu, otvorio kolač.
Kolač je bio lepljiv, i sav se raspadao, kao da je odlučio da se osveti što smo ga poneli na izlet.
„Ovo je dobar kolač“, reče Haris, žvaćući.
„Naravno“, rekoh. „Svaki kolač je dobar kad čovek nema hleb.“
Mi smo ručali.
To jest, pokušali smo.
U međuvremenu je počela kiša.
To je bio onaj tip kiše koji počne kao šala, a završi kao kazna.
„Biće brzo gotovo“, reče Džordž.
„Naravno“, rekoh. „Kao i sve druge stvari koje su nam se danas desile.“
Kiša se pojačala.
Mi smo pokušali da se sklonimo ispod vrbe.
Vrba nas nije želela.
Vrba je kapala.
Kapala je kao da je lično uvređena što stojimo ispod nje.
Haris je rekao da bi bilo bolje da se vratimo u čamac.
Ja sam rekao da bi bilo bolje da se nikada nismo ni rodili.
Na kraju smo se vratili u čamac.
Čamac je bio pun vode.
I tu dolazi još jedna velika istina o čamcima: čamac nikada nije onako suv iznutra kako izgleda spolja.
Mi smo izbacivali vodu iz čamca jednim starim šeširom.
Ne pitajte čijim.
Ne pitajte ni zašto je bio u čamcu.
Samo znajte da smo ga koristili.
Posle nekog vremena, kada smo se smirili i prihvatili činjenicu da smo mokri, da smo gladni, i da je svet neprijateljski nastrojen prema nama, Haris je opet rekao:
„Ovo je život.“
Ja sam ga pogledao.
„Da“, rekoh. „I sada, ako se život završi ovde, ja ću biti zadovoljan.“
Leave A Comment