RADOST, JER BOG DOLAZI KA NAMA

Bog nam još uvek daje vreme. Svaki dan jeste nova prilika za susret. Svaki čovek koga sretnemo je prilika da poslužimo samom Hristu.

Ovo je beseda jereja Miroslava Vasića održana 15. februara 2026. godine, na Sretenje Gospodnje, na svetoj Liturgiji u hramu Svetog Save na Vračaru.

svaki čovek

Draga braćo i sestre, danas nas naša Sveta Crkva sabira u dvostrukoj svetlosti. Slavimo praznik Sretenja Gospodnjeg, ali i ulazimo u Mesopusnu nedelju, nedelju Strašnog suda. Sa jedne strane susret Boga i čoveka u Jerusalimskom hramu, a sa druge opomena da će svaki čovek stati pred lice Božje. Ova dva događaja nisu odvojena. Ona nam govore upravo o istoj istini: čovek je stvoren za susret sa samim Bogom.

Praznik Sretenja, koji opisuje Sveti apostol i jevanđelist Luka u današnjem Jevanđelju, govori nam kako Presveta Bogorodica i Pravedni Josif donose Bogomladenca u hram da ispune Zakon. Tamo ih dočekuje starac Simeon, čovek pravedan i pobožan, koji je čekao utehu Izrailjevu. Njegov život je bio iščekivanje. On nije živeo za prolazno, nego za obećanje Božje. I kada je uzeo Hrista u naručje, izgovorio je one divne reči, poznate svima nama, a koje ponavljamo na svakom večernjem bogosluženju: Sada otpuštaš u miru slugu svoga, Gospode, jer videše oči moje spasenje Tvoje (Lk 2, 29-30). To je susret koji ispunjava njegov život. To je trenutak kada čovek zna da je sve imalo smisla, jer je video Spasitelja.

Ali, braćo i sestre, danas smo slušali jevanđeljski odlomak o Strašnom sudu. Hristos dolazi u slavi, okružen anđelima, sabiraju se pred Njim svi narodi. On razdvaja ljude kao pastir ovce od jaradi. I merilo suda nije, kao što smo čuli, ništa drugo do sama ljubav: Gladan bejah i dadoste mi da jedem; žedan bejah i napojiste me; stranac bejah i primiste me (Mt 25,35). Vidimo da se ova dva praznična sadržaja prožimaju. Na Sretenje Hristos dolazi u hram kao dete — tiho, smireno, neprimetno, a na Sudu dolazi u slavi. Ali i u oba slučaja, braćo i sestre, On dolazi da se susretne sa čovekom. Pitanje je za sve nas: da li smo i koliko smo spremni za takav susret?

Pravedni Simeon je bio spreman, jer je imao čisto srce i živu nadu. On je u malom detetu prepoznao Spasitelja sveta, Hrista. Za druge, to je bilo samo dete siromašnih roditelja, a za njega Bog. Tako i na Strašnom sudu, Hristos će nam otkriti da je prisutan bio u svakom gladnom, u svakom bolesnom, u svakom usamljenom. Pitaće nas da li smo Ga prepoznali. Zato ovaj dan i ovaj poziv na ponovni i stalni susret sa Hristom nije slučajan. Nije dovoljno samo doći u hram — potrebno je da Hristos uđe u naše duše i u naša srca. Nije dovoljno formalno ispunjavati zapovesti — potrebno je da ljubav postane naš život.

Starac Simeon je čekao godinama, mi često nemamo strpljenja ni nekoliko dana. On je živeo u tišini i molitvi, a mi smo okruženi bukom i rasejanošću. Ali Bog i danas dolazi tiho, u Liturgiji, u svetom Pričešću, u bližnjem koji stoji pored nas. Kada primamo Hrista kroz sveto Pričešće, to je naše lično Sretenje. Tada možemo poput Simeona da kažemo: Sada otpuštaš slugu svoga, Gospode, u miru. Međutim, ako Hrista primamo bez pažnje, bez pokajanja, bez ljubavi, onda taj susret ostaje neiskorišćen.

Jevanđeljska priča o Strašnom sudu nas opominje da će se meriti upravo naša dela ljubavi. Neće nas pitati koliko smo znali, nego koliko smo voleli, koliko smo posetili bolesne, utešili ožalošćene, nahranili gladne i razumeli bližnje. Ova priča nije tu da nas uplaši, nego da nas probudi. Bog ne želi da iko propadne i zato nam otkriva unapred merilo, a to merilo je jednostavno: Da li si voleo bližnjeg svoga? Nije rekao: Bio sam učen, pa ste me hvalili, bio sam bogat, pa ste me poštovali, nego: Bio sam gladan, bio sam bolestan, u tamnici, drugim rečima: Bio sam nemoćan, da li si me tada video?

Braćo i sestre, Bog nam još uvek daje vreme. Svaki dan jeste nova prilika za susret. Svaki čovek koga sretnemo je prilika da poslužimo samom Hristu. Svaka Liturgija je Sretenje. Svaki čin milosrđa susret je sa samim Hristom. Zato neka nam današnji praznik donese i radost i trezvenost. Radost, jer Bog dolazi ka nama, a trezvenost, jer ćemo i mi jednom stati pred Njega. Neka bi naš život bio neprestano sretanje sa Hristom u molitvi, u tajnama, u bližnjima, i da kada dođe dan našeg ličnog susreta sa Hristom ne osetimo strah, nego radost, upravo kao i starac Simeon. Amin.