TKA PAUK PLATNO SVOJE…
Tka pauk platno svoje u kutu naše sobe
naspram svetlosti lampe što u prozoru gori,
jate se leptiri noćni pred njom, svice po šumi da robe,
žuti mačak na klupi kraj zida spokojnim snom sni.
Tka pauk polako, lagano mrežu od srebrne žice,
srebri se razapet razboj, svilene potke i niti,
ćućore pod strehom skrivene golubice,
za gorom seva i grmi i kod nas kiše će biti.
Lahori vetar, šušte listovi vinograda,
puhor zlatnog maslačka on po grozdovima sipa,
kroz crne kupine šiblje kuna se prikrada,
mirišu divlje ruže u senkama starih lipa.
Zri žito i u njemu krasne bulke rumene
čuvaju gnezda ševa. Na plastu livadskih trava,
na jastuku od maslačka i mahovine baršun zelene
fazanka sa svojom decom od ponoći do jutra spava…
Na staroj kruški zanoćila pauna krasnih svita,
na loze drvenoj pritki u sumrak su pospali petli,
ponoć se polako bliži, šumi gora humovita,
a pauk i dalje tka, Mesec mu kroz okno svetli.
Čudi me njegova vera, upornost, istrajnost, nada,
smirenje, naizgled nenarušiv spokoj i odsustvo straha,
on u skrovitom kutu, tka svoju dragocenu mrežu,
krade trenutke noći i u očaj ne pada,
prede i plete niti od svoje srebrne smole
i duvančica mirisnih zlatastog polen praha.
Tka pauk svoju mrežu, a napolju na mesečini
cvetaju žute ruže, ceo grm im se zlatom zlati
i kao da čujem nešto, a znam da mi se samo čini
da za razbojem na tremu sedi i tka naša mati…
Leave A Comment