SVETE RUKE NAŠEG PROTE
I one velike, teške, čiste ruke napisaše pohvalu ocu. Sve najbolje. Sve pohvala i čast. Šake težaka i učitelja. Hristove šake.
(Ocu Branislavu)
Tu bile krupne, snažne, seljačke šake. Zaboravile su one na težak rad iz paorskog detinjstva i prve mladosti, i stale, onako nenaviknute, da nespretno petljaju po listovima svezaka i knjiga. Poslaše ga na male, a zatim velike škole, prvo kod nas, a onda u tuđinu.
Nikada se te šake nisu privikle na finoću, ali više ih nisu gnječili teški seljački poslovi.
Ostale su tako na pola puta: prefine za seljake, pregrube za gospodu. Popovske šake.
Obesna, bezbožna omladina posle ih nazva: gramzive. Nije, nije gramzivost činila te šake tako strašnim i smešnim, već dobrota jednog davnašnjeg prote koji je među slamom, blatom i svinjskim kalom ugledao par bistrih dečjih očiju.
Trebalo je pridobiti prostog oca. Taj je, što od straha, što od obesti, sve činio kako bi sinu pokvario prilike. Radovao se iskušenjima i bolestima, tugovao na smrt kada ga poslaše na velike škole u daleku tuđinu.
Nije se taj otac brinuo toliko o zemlji i sudbini paorskog blaga, koliko se plašio da ga rođeni sin ne prevaziđe ne dugujući mu ništa. A sin je bio velikodušan. Na pakost je odgovarao dobrotom, na inat strpljenjem, na jetkost blagom setom i ćutnjom. Nije se mogao povrediti taj sin nikakvim zlom.
Otac je napokon umro. Nedokazan. Neokupan. Bar ga okupaše.
I one velike, teške, čiste ruke napisaše pohvalu ocu. Sve najbolje. Sve pohvala i čast.
Šake težaka i učitelja. Hristove šake.
Leave A Comment