CRNA RUŽA

Bela soba, ljudi u belom i jedno lice. Pruža ruke, smeši se. Njegov poljubac mi udahne život i svet polako ulazi u mene.

Vidim crnu ružu u vrtu.

crna ruža

Nebo je plavo, a na njemu se otvara njen pupoljak, kao zenica puna straha. Koreni su joj duboki. Hvatam je rukama, vučem. Dlanovi krvare, ne mogu je iščupati. Puzeći uz zidove i prozore, penje se na krov. Vrata su blokirana. Staza neprohodna. Crne latice pomračile su svet. Guta me njihov baršunasti mrak bez kraja.

Postala sam Trnova Ružica, ali bez princa. Predajem se. Uvlačim se u najmanju ćeliju tela. Spavam. Postojim kao san. Neko drugi sanja o meni.

Oglasilo se zvono na vratima. Ko je to?

Zvonjava ne prestaje. Nemo vrištim. Čuju se glasovi, neko je u kući. Tama polako bledi. Svetlost prodire ispod trepavica. Otvaram oči.

Bela soba, ljudi u belom i jedno lice. Pruža ruke, smeši se. Njegov poljubac mi udahne život i svet polako ulazi u mene.

„Najzad, probudila si se.”