SIMBOL TUGE
On, simbol večne tuge, u kaputu, čeka svoje vreme...
On je nosio tugu u svakom džepu svog kaputa, u starom izlizanom kožnom novčaniku, pa čak i na lancu džepnog sata. Njegov bol ocrtavao se u pogledu, na osmehu drhtavih usana i u prstima koji su stalno nešto prebirali po bradi, kao da je tu krio sećanja.
Njegova patnja izbijala je iz pora, ogledala se u imalinom namazanim cipelama i iščitavala se u njegovim koracima. On je brojao neke dane koji su tapkali u mestu, kao oštećena ploča na kojoj se gramofonska igla zaglavila pa sad stalno ponavlja tu neku reč.
Čekao je kraj, i tako mu se mnogo nadao, željno i ustreptalo, ali valjda još nije to neko njegovo vreme. I sad tuguje u boli i patnji, sam, star i umoran, jer kad se tuga jednom nastani u čoveku, ona iznova klija i klija dajući stalno nove pelcere da iz njih izrasta veća i jača. Snažnija. Odlučnija.
On, simbol večne tuge,
u kaputu,
čeka svoje vreme…
Leave A Comment