Tjenanmen u našem dvorištu: Anatomija ućutkanog bunta

GODIŠNJICA TRAGEDIJE

Ovaj osvrt povodom godišnjice incidenta na trgu Tjenanmen nije samo istorijska čitulja žrtvama jednog brutalnog režima na drugom kraju sveta.

Kada se danas prisećamo tenkova na Trgu nebeskog mira (Tjenanmen) u Pekingu tog 4. juna 1989. godine, refleksno ćemo pomisliti na daleku istoriju, rigidni komunizam prošlog veka i geografsku distancu. Ali to je zabluda. Tehnologija kojom se jedna autokratija brani od sopstvenog naroda nema rok trajanja niti pati od jezičkih barijera.

Ako ogulimo istorijski kontekst hladnoratovskog Pekinga i uporedimo ga sa političkom svakodnevicom savremene Srbije, shvatićemo da naši vlastodržci ne moraju da uvoze kinesku tehnologiju za nadzor – oni su već odavno apsolvirali njihov politički priručnik.

Od hleba i korupcije do ulice

Istorijski revizionizam voli da pokret na trgu Tjenanmen prikaže isključivo kao teorijsku, apstraktnu raspravu studenata o zapadnim liberalnim vrednostima. To je delimična istina. Ono što je milione radnika i običnih građana Pekinga isteralo na ulice bili su galopirajuća inflacija, stambena kriza i očigledna, bezobzirna korupcija partijske elite koja se bogatila dok je narod stezao kaiš.

Poveznica sa Srbijom ovde je ogoljena. Nijedan masovni protest u Beogradu – od ekoloških ustanaka, preko marševa protiv nasilja, do studentskih blokada zbog izbornih manipulacija – nije počeo iz kabinetskih ideoloških teorija. Počinjao je onda kada nepravda postane fizički opipljiva: u zagađenom vazduhu, ugroženoj bezbednosti dece, kupljenim diplomama ili džepovima građana koji se prazne dok se politička kasta hvali ekonomskim tigrovima. Pokretač bunta je uvek isti – krik dostojanstva protiv sistemske korupcije.

Fabrika „stranih plaćenika“ i državnih udara

Ključni momenat u eskalaciji 1989. dogodio se kada je kineski državni list Narodni dnevnik objavio čuveni uvodnik u kojem je mirne studentske proteste proglasio za „protivdržavni bunt“ vođen od strane mračnih, spoljnih centara moći sa ciljem rušenja Kine. Dijalog je tom rečenicom ukinut, a teren za tenkove pripremljen.

Zvuči poznato? Svaki put kada se u Srbiji desi masovni izliv nezadovoljstva, režimska propagandna mašinerija momentalno aktivira identičan narativ. Umesto odgovora na zahteve građana, sa skupštinske govornice i naslovnih strana tabloida slušamo o „majdanizaciji“, „hibridnom ratu protiv Srbije“, „dirigovanim haosom iz stranih ambasada“ i „pokušajima državnog udara“. Cilj ove matrice je univerzalan: dehumanizovati ljude koji protestuju, proglasiti ih za izdajnike sopstvene zemlje i time opravdati svaku buduću represiju.

Arhipelag medijskog mraka

Nakon što su utišali trg, kineske vlasti su uradile nešto još monstruoznije: izbrisale su događaj iz istorije. Danas mladi u Kini, zahvaljujući „Velikom vatrenom zidu“ internet cenzure, ne znaju šta se desilo 4. juna.

U Srbiji tenkovi ne guše signale, ali hibridni medijski mrak radi jednako efikasno. Kroz sistem nacionalnih frekvencija i kontrolisanih medija, stvara se paralelna stvarnost. Kada desetine hiljada ljudi šetaju Beogradom, na javnom servisu i režimskim televizijama oni su ili nevidljivi, ili svedeni na „šačicu huligana koji blokiraju pošten svet“. To je sofisticirani Tjenanmen našeg doba: ako se o nečemu ne izvesti na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, to se pred milionima građana zapravo nije ni dogodilo. Istina se ne briše gumicom, već konstantnim medijskim šumom i spinovanjem.

Student kao večiti „unutrašnji neprijatelj“

Studenti su na Tjenanmenu bili jezgro otpora jer su sa sobom nosili mladalački idealizam, energiju koja ne pristaje na trule kompromise i činjenicu da ih sistem još uvek nije ucenio radnim mestima i egzistencijom. Zato su i bili prva meta.

I u Srbiji su upravo studenti i mladi ljudi ti koji najviše iritiraju stabilokratiju. Kada studenti prenoće na ulici ili blokiraju institucije, sistem reaguje nervozno i agresivno. Pokreću se pritisci preko fakultetskih uprava, njihova lica se razvlače po prorežimskim medijima, a među njih se ubacuju provokatori u civilu sa zadatkom da izazovu incident i kompromituju čistotu protesta. Strah autokrate od mladosti koja misli svojom glavom univerzalan je i nepromenjiv, bez obzira na to da li sedi u Pekingu ili Beogradu.

Borba sećanja protiv zaborava

Kina je nakon 1989. godine ponudila svom narodu prećutni društveni ugovor: ekonomski rast i potrošačko društvo u zamenu za slobodu i tišinu o prošlosti. Srbija danas pokušava da sprovede sopstvenu, minijaturnu verziju tog ugovora kroz priču o platama, putevima i „nema stajanja“ progresu, dok istovremeno urušava institucije i gasi kritičku svest.

Ovaj osvrt povodom godišnjice Tjenanmena zato nije samo istorijska čitulja žrtvama jednog brutalnog režima na drugom kraju sveta. To je ogledalo. Opomena da se borba za slobodno društvo ne završava i da je, kako je to Milan Kundera zapisao, „borba čoveka protiv vlasti zapravo borba sećanja protiv zaborava“. Naša obaveza je da pamtimo – i Tjenanmen, i naše ulice.