PROFITERI

Vremenom, Milojko se toliko osilio da je počeo da kinji sve oko sebe, sve saradnike i potčinjene. Nije propuštao priliku da ih vređa i ponižava kad god mu se ukazala prilika…

Ekonomija zavisi od ekonomista onoliko koliko i vreme od vremenske prognoze
Žan-Pol Kaufman

Negde, u nekoj opštini u Srbiji, svejedno da li na jugu, ili na severu, dešavalo se i dešava se, ako ne isto, a ono vrlo slično ovome što sam zapisao. A Beograd ipak da ne diramo. Bolje je ne čačkati u osinje gnezdo, jer bi moglo biti belaja.

profiteri

Elem, neki Milojko, nazovimo ga tako, krajem osamdesetih prošlog veka, radio je na divlje sa zidarima: pravio malter, dovlačio materijal, dodavao šta treba, sklanjao šta ne treba… Jednom rečju, bio je pomoćni radnik, pošto nikakve škole nije imao. Ali, dobro su ga plaćali, pare na ruke, isplata redovna, pa nije imao razloga da bude nezadovoljan. Međutim, znate i sami šta se desilo početkom devedesetih. A u haosu je uvek bilo tako da se jedni snađu, šta god to značilo, dok drugi kubure za parče hleba.

Milojko je imao dobre „klikere“, kako se kaže za one promućurne, pa je brzo shvatio da su došla „rutava vremena“, kako je on to nazvao, i brzo se uklopio u tekuća dešavanja. Najpre je od jednog direktora banke, kome je organizovao ekipu za izgradnju vikendice, dobio pun kofer čekova. Ovaj ga usput posavetova da ih što pre pretvori u robu, jer za kratko vreme neće vredeti ni pišljiva boba. To što su čekovi bili bez pokrića, koga briga, za sve ima načina da se sredi. Milojko nije propustio tu priliku i sad je već bio svoj čovek.

I tako, prilike su se pojavljivale jedna za drugom, i ni jednu nije propustio a da ne uveća svoj kapital. Počeo je sa švercom cigareta, pa prodajom automobila, kradenih po Nemačkoj, prodajom goriva, za koje samo on zna odakle mu, pa preprodajom deviza po crnom kursu, koji je bio pet puta veći od bankarskog, a bankarski je, pak, važio samo za povlašćene, pa prodajom lažnih svedočanstava… Uostalom, kad su ga pitali koji fakultet je završio, morao je prvo da zaviri u diplomu. I nije se toga stideo. Kada bi ga neko od prijatelja malo zezao zbog toga, on bi šeretski odgovarao: „Kad vam ne smeta toliko tobožnjih doktora nauka, šta vam smeta moja diploma?“

Prolazilo vreme, nekima sve gore, njemu sve bolje. Napravio velelepnu kuću u rodnom gradu, sazidao luksuznu vikendicu na Zlatiboru, napravio pet lokala, koje je dao u zakup, kupio sinu stan u Beogradu, jer on, za razliku od sina, više voli palanku, kako je to često govorio. A „u tu palanku“ on je polako postajao sve i svja, bog i batina, a nije tajna da je imao i batinaše, pa gde je trebalo, išli su da odrade, da dovedu stvari u red. I tako, znalo se šta ko treba da radi.

Vremenom, Milojko se toliko osilio da je počeo da kinji sve oko sebe, sve saradnike i potčinjene. Nije propuštao priliku da ih vređa i ponižava kad god mu se ukazala prilika. Verujem da im nije bilo lako, ali su se pravili kao da im je svejedno, malte ne kao da im prija da se glavni ižvljava na njima. Jadno ih je bilo pogledati kako se snishodljivo smeškaju kad ih on javno blamira. Neki bi pognuli glave, ali bi ih Milojko javno pozvao da priđu, da bi pokazali svoju poslušnot.

A palanka, ko palanka. Trpeli su cara Milojka, a trpeli i njegove „uvlakače“, ili profitere, kako su ih iz milošte zvali, koji su dobrano naplaćivali svoje ćutanje i trpljenje.