Šta je svest i kako nastaje

ANALIZA PROF. DR MIROSLAVA KUKE

Naučnici koji misle da izučavaju neki prost fenomen, vremenom shvate da je pitanje, npr. „zašto je nebo plavo?“ mnogo komplikovanije nego što su mislili. Na isti način pitanje „šta je svest?“ nudi odgovore koji su ispunjeni neodređenostima, koji ne prihvataju jasna i transparentna definisanja poput brzine i toplote.

Često se postavlja pitanje, kako treba da mislimo o svesti: kao izgovorima za odgovornost ili neodgovornost, kao bitnim ili nebitnim, kao remetilačkim ili ključnim faktorima za našu racionalnost? Koji od aspekata svesti, tj. raznih čulnih, fizioloških, bihevioralnih, kognitivnih i društvenih fenomena koji korespondira sa svešću, treba smatrati esencijalnim?

Nemački filozof Imanuel Kant (1724 – 1804) u predgovoru prvog izdanja svoje knjige “Kritika čistog uma” navodi da ljudski um ima čudnu sudbinu: uznemiruju ga pitanja koja ne može zapostaviti, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja ne može da reši, jer prevazilaze moć ljudskog uma. Međutim, američki pronalazač srpskog porekla Nikola Tesla (1856 – 1943) navodi da će nauka neslućeno napredovati kada počne proučavati nefizičke pojave, čistu prirodu zakona, odnosno, metafiziku.

Na osnovu dosadašnjih saznanja (filozofska, naučna, religijska) nemamo pouzdan odgovor šta je svest u smislu opšteprihvaćene definicije sa naučnim objašnjenjem. Međutim, postoje teorije koje upućuju na određena razumevanja kada se govori o svesti. Najčešće se o svesti misli kao: ● subjektivnom iskustvu (kako je “biti ja”), ● samosvesti (svest o sebi kao individualnom, posebnom biću), ● svesnoj percepciji (da znamo da nešto opažamo), ● namernosti pri donošenju odluka.

Miroslav Kuka, ISTORIJA FILOZOFIJE (2005.) Privatna kolekcija 

Nasuprot filozofskih i religijskih tumačenja, savremena nauka smatra da je svest emergentno svojstvo složenih neuronskih procesa (celina ima osobine koje sami delovi celine nemaju). Znamo da stanja poput kome, snova i meditacije imaju merljive neurološke obrasce, dok povrede određenih delova mozga menjaju svest (anestezija sistematski „isključuje” svesno iskustvo, talamo – kortikalne veze prenose senzorne, motorne i asocijativne informacije, koje koreliraju sa budnom svešću). Navedeno sugeriše da je svest povezana sa fizičkim procesima u mozgu, ali ne postoji konsenzus o tome zašto i kako nastaje subjektivno iskustvo. 

U svom istraživanju pod naslovom Šta je svest i kako nastaje koje je objavio Indijski časopis za filozofska istraživanja, dr Miroslav Kuka objašnjava da su dosadašnja saznanja (filozofska, naučna, religijska), otkrivala fragmente svesti (hipoteze o formiranju, razvoju, reakcionim transferima…), ali bez povezivanja u celine koje bi bile naučno nesporne.

https://ijpresearch.in/?article=what-is-consciousness-and-how-does-it-arise

U tumačenju pojma svesti dr Miroslav Kuka polazi od Svetog pisma, gde se u Jevanđelju po Jovanu (jedno od četiri kanonska Jevanjđelja u hrišćanstvu: Jevanđelje po Mateju, Marku, Luki i Jovanu) Hristos pominje kao Reč ili Logos. Logos potiče iz grčke filozofije (učenja stoicizma i platonizma), predstavlja racionalni princip koji je upravljao i uređivao univerzum, on je posrednik između Boga i sveta, kroz koji se izražavala božanska mudrost i razum.

Miroslav Kuka, KAMEN NA KAMEN (2005.) Privatna kolekcija

Značaj reči je višestruk, pojavno se može videti u egzorcizmu, tj. religijskom obredu isčitavanja molitvi opsednutim osobama na crkvenoslovenskom jeziku (pravoslavna crkva) ili crkvenom latrinskom jeziku (katolička crkva). Na primeru etimološke povezanosti i morfološke strukture slovenskih jezika, dr Miroslav Kuka navodi primere gde se u samoj reči glasovno nalaze i odgovori šta te reči znače, tj. šta označavaju. Ova pojava postoji i u drugim svetskim jezicima, ali je na primeru reči “svest” jedinstvena za slovenske jezike, konkretno srpski jezik.

Reč “svest” u glasovnom smislu u sebi sadrži još jednu, drugu reč, a to je “vest” što nije karakteristika drugih savremenih jezika (eng. consciousness ↔ news, nema srodnu glasovnu, etimološko morfološku povezanost, kao ni nemački, francuski, španski… jezik). Analizirano kroz srpski jezik u glasovnom smislu “svest” se sastoji od “vesti”, tj. iskustava. Međutim, da bi vesti, tj. iskustva postali svest, moraju biti obrađeni od strane čovekovog duha / mozga. Vesti, tj. iskustva koja nisu obrađena od strane čovekovog duha / mozga, ostaju u našoj podsvesti, ne možemo ih koristiti, jer ih nismo svesni (nismo ih osvestili). U srpskom jeziku postoji uzrečica “osvesti se” tj. postani svestan onoga što radiš ili govoriš, nauči iz svojih iskustava. Tek kada deca razviju govor (3 – 4 godina života) moguće je da organizuju iskustva u  narative tj. strukturirane priče. 

Od rođenja živimo na jednoj vremenskoj liniji i imamo subjektivni osećaj da vreme protiče. Na toj vremenskoj liniji stičemo iskustva koja stvaraju doživljaje (npr. emocije koje tada osećamo) a potom se iskustva sa doživljajima obrađuju u našem duhu / mozgu i pretvaraju u utisake (mišljenja, osećanja…) o tom iskustvu (npr. posle putovanja u Pariz kažemo: „grad je lep, ima puno… nedostaje mu…” ili “film je bio dosadan, uzbudljiv, poučan…”).Sva naša iskustava sa doživljajima tih iskustava, koja se pretvore u utiske, predstavljaju svest, koja je individualno određena, tj. zavisi od pojedinačnih kapaciteta duha / mozga (određeni su po rođenju) da obrade iskustva sa doživljajima i pretvore ih u utiske.

dr Miroslav Kuka

U fizičkom smislu “duh čoveka” se ne može opisati kao posebna materijalna supstanca, jer savremena nauka ne prepoznaje “duh” koji postoji nezavisno od tela. Ono što ljudi nazivaju duhom najčešće se opisuje kroz mentalne procese koji su u mozgu povezani elektrohemijskim signalima. U tom smislu “duh” bi fizički bio obrazac aktivnosti neurona, tj. dinamična mreža električnih i hemijskih procesa. Mozak troši energiju (glukozu i kiseonik) i proizvodi merljive električne talase (EEG). Jedan broj filozofa i naučnika opisuje svest kao organizovani tok informacija unutar nervnog sistema, tj. gledano fizički, „duh” bi se mogao shvatiti kao kompleksan obrazac obrade informacija u mozgu. Iz ove premise, dr Miroslav Kuka je izveo zaključak da će vesti, tj. iskustva sa našim doživljajima istih postati svest, ali tek pošto ih čovekov duh / mozak obradi tj. pretvori u utisake.

Deo mozga koji najviše učestvuje u pretvaranju naših iskustava i doživljaja u utiske je hipokampus (● obrađuje nova iskustava, ● pretvara kratkoročne doživljaje u dugoročna sećanja, ● povezuje emocije, kontekste i događaje). Kada doživimo neko iskustvo (npr. razgovor, putovanje, neprijatnost…), informacije prvo prolaze kroz čulne centre u kori mozga, a zatim ih hipokampus organizuje i “upisuje” kao utisak. Proces se ne odigrava samo u hipokampusu, već učešće uzima i amigdala (obrađuje emocije unutar iskustva: npr. strah, radost, zadovoljstvo…), prefrontalni korteks (pomaže u tumačenju i proceni značenja iskustva, donošenju odluka, kontroli impulsa), neokorteks (čuva dugoročna sećanja, odgovoran je za kognitivne funkcije poput razmišljanja, jezika, planiranja, percepcija i memorija).

Delovi mozga koji najviše učestvuju u obradi naših iskustava u utiske

Sva čovekova iskustava i doživljaji tih iskustava predstavljaju potencijalnu svest. Obrađena iskustva (doživljaji) čovekovim duhom / mozgom preko stvorenih utisaka postaju svest, a neobrađena iskustva (doživljaji) ostaju na nivou podsvesti. Svest predstavlja naše kapacitete (kognitivne, konativne, emocionalne…), koji se shodno našoj individualnoj prirodi (temperament, karakter…) mogu ili ne moraju životno koristiti. Kako se iskustva godinama povećavaju, tako se povećava i koriguje naša svest (sa 7 godina smo svesniji nego sa 3, sa 15 godina smo svesniji nego sa 10, sa 40 godina smo svesniji nego sa 20….). Naši doživljaji prema istim iskustvima su vremenski (uzrastno) promenljivi. Na primer, u ranom detinjstvu kada se detetu uzme igračka (iskustvo), neretko se u doživljaju proprati plačem. Kako odrastamo tako menjamo svoje doživljaje prema istim ili sličnim iskustvima.

Međutim, ne mora čovek sva iskustva lično doživeti. Mašta (nedoživljeno iskustvo) je sposobnost čoveka da stvara slike, doživljaje i utiske o onome što nije lično doživeo (npr. “čitam knjigu i zamišljam kako izgleda neki događaj” ili “nisam bio u Tokiju, ali mogu zamisliti kako se tamo živi”…). Većina naučnika i filozofa koristila je maštu u svojim zaključivanjima jer: ● mašta omogućava zamišljnje novih ideja, ● mašta postavlja pitanja, ● mašta razmišlja o stvarima koje nismo videli ili proverili… Mašta sa stvaranim doživljajima može se nazvati individualnim treningom svesti (npr. iluzija je naš osećaj unutrašnje „misterije”, tj. pogrešna interpretacija moždanih procesa).

Kolektivna svest se formina po istom mehanizmu kao individualna svest, uz uslov stavaranja kritične mase (u određenoj društvenoj grupi) koja će određena iskustva sa doživljajima tih iskustava pretvarati u iste ili slične utiske. Početni uslov za formiranje kolektivne svesti je individualno osećanje kolektivne pripadnosti: određenom narodu, verskoj zajednici ili bilo kojoj formiranoj društvenoj grupi.

dr Miroslav Kuka

Na primer, ukoliko je jedan narod mučen, ubijan, proterivan… od strane drugog naroda, ova iskustva sa doživljajima (strah, bes, ljutnja…) posle individualnih obrada od strane duha / mozga, mogu kod potlačenog naroda stvoriti kritičnu masu, koja će formirati isti ili sličan utisak iz navedenih iskustava (doživljaja) tj. formirati kolektivnu svest. Gledano istorijski, kolektivna svest se u najvećem broju slučajeva formirala preko sukoba npr. kolonizator i kolonizirani narod, verski ratovi… Na kolektivnu svest se često utiče i manipulacijama tj. kontrolisanjem drugih preko prevara, pritisaka ili emocija.

Miroslav Kuka, TOČAK ISTORIJE (2004.) Privatna kolekcija

U većem broju svojih istraživanja koja su objavljivana po svetu, a o kojima su pisali i mediji u Srbiji, dr Miroslav Kuka je pravio analogiju u strukturi i načinu funkcionisanja čovek – računar (istraživanja: ● Geneza korupcije (kritična masa i kolektivna svest), ● Determinisanost psiho – fizičkih kapaciteta,     ● Kauzalna povezanost makro i mikro sistema (sihroniciteti), ● Evolucija emocija i redefinisanje emocionalnih kategorizacija (ambivalencija), ● Nastanak, optimizacija i reakcioni transferini trauma, ● Psihički poremećaji i socijalna mimikrija…). Istu analogiju dr Miroslav Kuka pravi i pri opisu svesti, konstatujući da većina uređaja koji rade po sufisticiranim tehnologijama, tj. napredno, složeno i veoma precizno, čovek je (svesno / nesvesno) kreirao po strukturi i načinu svog funkcionisanja. Obrada iskustava (doživljaja) od strane duha / mozga i pretvaranje u utiske, tj. svest, proceduralno se vrši na isti način kao i obrada informacija u računaru, s tim što računar nema ljudske doživljaje i utiske (računarska inplementacija doživljaja i utisaka može se očekivati u nekoj od sledećih IT revolucija). Proučavanje svesti od strane konvencionalnih nauka, iniciralo je formiranje “kompjuterske ontologije”, tj. nove naučne discipline sa ciljem ispitivanja kako veštačka inteligencija doživljava memoriju interneta, na koje načine sintetiše, obrađuje i transferiše pojmove za koje se osnovano pretpostavlja da ih nije “svesna”, tj. još uvek nema karakter kreativnog mišljenja i stvaranja.

Obrada informacija u računaru (analogno obradi čovekovih iskustava) odvija se kroz nekoliko koraka u okviru sistema koji se zove model: ulaz – obrada – izlaz (IPO). Računar prima podatke (čovek prima iskustva), računar podatke obrađuje pomoću programa (čovek iskustva obrađuje posredstvom duha / mozga), računar daje rezultat (čovek obrađena iskustva pretvara u utiske, što predstavlja našu svest). Obrađeni podaci u računaru se mogu trajno čuvati na uređajima (hard disk, SSD, USB memorija…), dok se u mozgu ne čuvaju na jednom mestu kao u „fajlu”, već su raspoređeni kroz mreže neurona. Pamćenje nastaje kroz jačanje veza između neurona, i taj proces se zove Sinaptička plastičnost. 

Takođe, dr Miroslav Kuka smatram da je svest individualno određena po rođenju, nebitno od količine iskustava kojima smo tokom života izloženi (možemo biti izloženi velikoj količini iskustava, ali ćemo svojim duhom / mozgom osvestiti tj. pretvori u utiske samo onu količinu iskustava koja je određena kapacitetom našeg duha / mozga po rođenju). Analoguju između psiho – fizičkih kapaciteta čoveka (osnovana pretpostavka i svesti) i računara, dr Miroslav Kuka je opisao u više naučnih radova o Predeterminisanosti individualnih psiho – fizičkih kapaciteta, koje su objavljivali naučni časopisi u Americi, Rusiji i Indiji (u aprilu 2020. godine, navedeni rad je u Indiji bio najčitaniji na nivou akademske zajednice).  

„Ostvarenje bilo koje društvene vrednosti određeno je našim psiho – fizičkim kapacitetima. Mišljenja su da se ovi kapaciteti do određene granice mogu povećavati, posredstvom uticaja okoline i naučnih saznanja nastalih iz potreba savremenog društva. Međutim, mi smatramo da kapaciteti koje nasledimo rođenjem, ograničavaju uticaj okoline i naučnih saznanja, smatrajući ih zanemarivim. U tom smislu smatramo da pedagoška i psihološka naučna saznanja, imaju primarni doprinos u stavranju „lepog osećanja“ pojedinca u okvirima nasleđenih kapaciteta. Često opisujemo našu praksu jednim slikovitim primerom: „od „trabanta“ se ne može napraviti „mercedes“, ali se vozač „trabanta“ može ubediti, ukoliko je u ličnim konfliktima, u lep osećaj pri vožnji trabantom“. Na primer, ukoliko su psiho – fizičke predispozicije nekog pojedinca, u ovom primeru zbog jednostavnosti razumevanja, prvenstveno fizičke, takve da 100 metara ne može trčati brže od 12 sekundi, onda ne postoji nauka, osim hemije (takođe limitiranih mogućnosti), koja to vreme može spustiti ispod navedenog, nebitno šta, kako i koliko se radilo. Smatramo da u ovom primeru ni sportska psihologija ne može dati više, od rođenjem limitiranih kapaciteta pojedinca. Dakle, kapaciteti koje nasledimo rođenjem, bez bitnih uticaja na promenu, određuju opseg našeg postignuća, što ćemo slikovito objasniti na sledećem primeru.

Pri kupovini računara uz proizvod se dobija i deklaracija u kojoj su navedene tehničke karakteristike kupljenog proizvoda, npr. kapacitet hard diska iznosi 40 GB. To znači da je memorijski kapacitet skladištenja i po potrebi korišćenja obrađenih sadržaja tog računara u navedenom opsegu i ništa preko toga. Kada se rodi dete, analogno kupljenom računaru, a sagledavano individualno, takođe je definisanih i limitiranih psiho – fizičkih kapaciteta, sa kojima nismo upoznati, već ih vremenom saznajemo otkrivanjem, posredstvom raznih komparativnih analiza. Dakle, rođenjem deteta, roditelji ne dobijaju deklaraciju o njegovim kapacitetima i ako su dečiji psiho – fizički kapaciteti već definisani. 

Ukoliko nam u radu na računaru kapaciteta hard diska od 40 GB, zatreba u ostvarenju neke od naknadnih potreba npr. još 5 GB, možemo pokušati samostalno ili uz pomoć tehnički osposobljenog lica, formatirati novi kapacitet hard diska. Međutim, čim se izvrši novo formatiranje, garancija za naš računar više nije u nadležnosti fabričkog proizvođača, već prelazi u nadležnost „nižeg stepena“ tj. onoga ko je izvršio naknadno formatiranje kapaciteta hard diska. U novostvorenim okolnostima to više nije isti računar: neretko radi otežano, podložan je čestom padanju sistema itd. Ukoliko nam u međuvremenu zatreba npr. još 2 GB i pokušamo izvršiti novo formatiranje kapaciteta hard diska, računar će zbog svojih izvornih (fabričkih) kapaciteta, posle određenog vremenskog intervala postati neupotrebljiv ili upotrebljiv sa ograničenim mogućnostima, znatno manjim od početnih, koje su navedene u deklaraciji. Analogno računaru, isto je i kod deteta. Čim se pređe još uvek jasno ne merljiv individualni psiho – fizički limit pojedinca (želje za postignućima u sportu, školi…), nastupa kvarenje, tj. destrukcije izražene u ponudama savremenog društva: narkomanija, alkoholizam, prostitucija… ili lična socijalna neadaptivnosti: razdražljivost, nestabilnost, impulsivnost, egocentričnost, lažljivost, asocijalnost, svadljivost…” 

Analogiju u funkcionisanju čovek – računar dr Miroslav Kuka je slikovito opisao u naučnom radu Kauzalni odnos doživljenih trauma i optimiziranog algoritma traumatskih reakcija – može li oživljena trauma upravljati čovekom, koji je objavio Naučni časopis za psihologiju i neuronauku iz Amerike, a integralne delove tog rada objavio je i naš portal.