Presveta Bogorodica uvodi u Carstvo Božje one koji se mole i kaju

ŠIRA OD NEBESA, ČASNIJA OD HERUVIMA

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 6. septembra 2026. na svetoj Liturgiji u manastiru Presvete Bogorodice Trojeručice u Drobnjacima.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, sabrali smo se na molitvu, a molitva je uvek i prisustvo blagodati Božje. Dakle, sabrali smo se na mestu na kojem Bog obitava i gde je prisutna Njegova blagodat. I evo, dobismo i neizmerni, nesagledivi i nadumni blagoslov da osvetimo ovaj sveti hram koji je posvećen Presvetoj Bogorodici, Majci Božjoj, Presvetoj Bogorodici Trojeručici.

Presveta Bogorodica je Šira od nebesa i Časnija od heruvima i Slavnija od serafima, i Utešiteljica je, i Milosrdna je, i Mlekopitateljnica je, i Trojeručica. Ali Ona i kao Trojeručica ima onoliko ruku koliko ima onih koji se njoj obraćaju. Jer svako ko molitvom svojom ispruži ruke duše i ruke srca, Presveta Bogorodica za njega ima toplu, meku, majčinsku ruku koja miluje, koja štiti, koja privodi Sinu Njenom i Bogu našem, koja uvodi u Carstvo Božje one koji se mole i one koji se kaju.

Osvetili smo ovaj hram u ovoj svetoj obitelji da hram bude košnica, da hram bude mesto sabiranja, najpre igumanije sa svojim sestrama, da se ovde sabiraju i uznose molitvu Gospodu kako za njih tako i za svakoga koji dođe sa smirenjem u ovu svetu obitelj, ali i šire od toga, za svu našu braću i sestre, pravoslavne Srbe gde god da žive, i naravno, i još šire na kraju, za čitav svet, da se mole za mir – mir Božji, mir Hristov, da on dođe u srca njihova, ali i u srca svih ljudi, kako bi Gospod bio Sve u svemu, jer On jeste Početak i Kraj.

Sabrali smo se, dakle, i radujemo se zbog toga, jer znamo da manastiri, kao sveštene obitelji, jesu mesta molitve, ali i mesta utehe. U manastirima žive monasi i monahinje koji se najpre trude ne samo da se ugledaju, nego da i blagodaću Božjom steknu bogodolično i Bogu slično smirenje, krajnje smirenje. Dakle, ovde, na ovom mestu, kao i u svim manastirima, uznosi se molitva za sve ljude. Ovo nije mesto osuđivanja, ovo nije mesto kritizera, ovo nije mesto gordosti, samoljublja i samodovoljnosti, nego mesto preobražaja, mesto pokajanja, i zato jeste mesto utehe za sve i svakoga – i najboljeg i najgoreg. A i to je relativno, ko je bolji, a ko je gori, ne sudi naš sud ljudski. Postoji jedan jedini, istinski, poslednji i najvažniji sud. To je sud Božji, sud Hristov, u kojem centralno mesto zauzima ljubav Njegova, bezobalna i beskrajna, ali i pokajanje nas ljudi. U susretu te dve tajne, te dve stvarnosti, otkriva se pred licem Božjim ko je ko u večnosti i za večnost.

Kao što smo videli u današnjoj priči koju smo pročitali iz Jevanđelja po Mateju, imamo zapravo dva događaja, dve priče. Prva, u kojoj bogati čovek poziva na svadbu svoga sina mnoge zvanice, a druga je priča o odeći u koju treba da budemo obučeni. Dakle, poziva gospodar svoje prijatelje, one koji su mu bliski, na svadbu svoga sina. Poziva na mesto na kojem će biti radost, pesma i igra, jer na svadbu se poziva ne da bismo bili žalosni, ne da bismo ispoljili svoju malodušnost i depresiju, ne da bismo držali distancu jedni od drugih, nego da bismo svi jednim glasom pevali i u jednom kolu igrali. Na svadbu se dolazi kao odgovor na poziv onoga koji je domaćin, da bismo s njim uspostavili zajednicu i da bismo međusobno gradili zajednicu, da bismo sve brige i sve nevolje ostavili za sobom i potvrdili i pokazali isključivo i samo radost. Radost zbog radosti domaćina, radost zbog događaja koji se pred nama dešava i radost zbog toga što možemo da budemo jedni s drugima.

Ovaj domaćin poziva i tu je zapravo tajna koja je vezana za čoveka i koja je ključ u njegovom životu. Jer svakako u ovoj priči domaćin ili gospodar jeste sam Gospod i On daje sve, poziva u naručje svoje ljubavi i svoje radosti, ali ostavlja mogućnost svakome od nas da prepoznamo, da imamo slobodu da se odazovemo ili ne. I vidimo da u ovoj priči svako ima neki razlog, valjano opravdanje zbog kojeg ne može da dođe. Kao što to često biva u našim životima, kada nismo učinili nešto što je trebalo da učinimo, odmah imamo opravdanje. Pusti opravdanje! Znamo da ono logički i racionalno može uvek da se skroji, nego te pitam o tome: da li si razumeo šta je najvažnije? Koja je lestvica vrednosti u tvome životu? Ako te zove Bog u zajednicu, u Crkvu svoju, u Carstvo svoje, a ti imaš važnija posla, imaš neke brige, nisi završio određene zadatke koje si sebi postavio… Dakle, umesto poziva Božjeg, važnije ti je nešto drugo, onda si time pokazao koliko je tvoje srce i tvoja duša otvorena za ono što je najvažnije, a to je zagrljaj i zajednica sa Bogom. Jer u tom zagrljaju je večnost.

I evo, ljudi iz ove priče pokazuju da je nekome važniji njegov biznis, da je drugome važnije da uredi odnose sa nekim ljudima… Jednom rečju, svi pokazuju da su važnije njihove odluke nego poziv i odluka Božja. Pokazuju da im nije na prvom mestu ono što je temelj života i postojanja, ono što je smisao života, a to je Gospod Hristos.

I zato, braćo i sestre, postavimo mi Gospoda Hrista Isusa, Spasitelja našeg, na prvo mesto u svom životu. Postavimo Presvetu Bogorodicu da nam ona bude učitelj i učiteljica, jer ona je Majka naša. Postanimo poslušni Njoj kao što je Ona poslušna Sinu svome, kao što je ona poslušna Bogu. Jer ona kaže: „Neka bude po reči tvojoj, po volji tvojoj, a ne po volji mojoj i po želji mojoj”. Ona ostvaruje i potvrđuje ono što je sam Gospod ustanovio kada nas je učio kako treba da se molimo i kada nam je rekao da treba da se molimo kada imamo dilemu u svom životu ili kada se molimo za nešto što mislimo da nam je korisno i da je dobro. Rekao je da treba, naravno, da se molimo za to, ali da molitvu završimo rečima: „Ipak, Gospode, nemoj da bude onako kako mi hoćemo, neka bude volja Tvoja”.

A volja Božja u ovoj priči jeste da dođemo na svadbu, da dođemo u radost Carstva Božjeg. Jer ovi ljudi, koji su odbili da se odazovu, nisu rekli: „Ne postoji domaćin, ne postoji taj gospodar”. Dakle, nisu oni imali dilemu da li ima domaćina, tj. mi nemamo dilemu da li ima Boga, mi znamo da je On onaj koji jeste. Međutim, često, iako znamo, opredeljujemo se za volju svoju, a ne za volju Njegovu. A jedino je volja Njegova spasonosna, jer volja Njegova je Carstvo Božje u nama i među nama, Carstvo Božje u vekove vekova.

Mi se odazivamo, naravno, na poziv Božji verom, jer priča dalje kaže: „Idi i pozovi sve na svadbu”. Dakle, neće moći niko od nas, od ljudi koji su rođeni i otišli sa ovoga sveta i koji će se tek roditi i otići iz istorije, niko neće moći da izbegne da uđe na svadbu. Iako nije hteo, u originalu, u Lukinom Jevanđelju stoji: „Naterali su sve da uđu”, tj. niko nije mogao da izbegne da dođe na svadbu, da bude postavljen za sto, kao što niko neće moći da izbegne kada ode sa ovoga sveta susret sa Bogom. I kao što je svadba prostor ljubavi i radosti, tako će i Carstvo Božje biti prostor ljubavi i radosti. I svi će ući u taj prostor, ali neće svakome jednako taj prostor prijati. Dakle, nećemo moći da izbegnemo ljubav Božju, Gospod će milovati svakoga. Ali onaj koji je znao da Gospod postoji i opredeljivao se da mu bude po svome, po njegovom, po ljudskom, ukoliko ne uđe u tajnu pokajanja, neće se radovati tom zagrljaju. Zagrljaj ljubavi Božje će mu biti muka. A u večnosti će biti tom ljubavlju prožet i zagrljen zauvek, u vekove vekova. I u vekove vekova ta ista ljubav Božja koja će onima koji čeznu za njom, koji znaju da su grešni, da su slabi, ali se mole i kaju se, ta ljubav Božja će biti radost i oslobođenje od svake muke, od svakog neduga i svake nevolje, kao što će za ove druge biti okov, mučan i težak, iz kojeg u vekove vekova neće moći da se oslobode.

Zato, braćo i sestre, da se trudimo da nam odeća bude čista, ne samo spolja u smislu da idemo u hram Božji i da spolja ispunjavamo zapovesti Božje, nego da imamo i smirenja, da ispunjavamo zapovesti Božje znajući da nikada ne možemo do kraja ispuniti sve, ali želimo uvek da budemo bolji, sve bolji i bolji, i opet uz pomoć Božju, a ne bez Boga, kada zajedno sa apostolom Pavlom kažemo: „I kada sve učinim, nedostojni sam sluga Božji, jer sve je od Boga, sve je Njime i u Njemu”. Zato, braćo i sestre, odazivajmo se neprestano na poziv ljubavi Božje svojim mislima, svojim rečima, svojim delom, svojim srcem, čitavim svojim bićem u pokajanju i smirenju, kako bismo već ovde i sada znali da je Gospod Isus Hristos naš Spasitelj, Početak i Kraj, da treba da bude prvi u našem životu, jer će tek onda doći sve na svoje mesto, i da je Njemu slava zajedno sa Njegovim Ocem i Sinom i Svetim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.