VEČERA „A LA CARTE“ ZA OPROŠTAJ

Za svečani dolazak tadašnjeg predsednika Francuske Fransoa Miterana u zvaničnu posetu SFRJ opet je pozvan oprobani i iskusni dvojac. Između ostalog, Dragiša je bio deo tima jer je dobro govorio francuski jezik. Zadužili su nove opele i krenuli put aerodroma.

 

Ovom prilikom desilo se nešto što je moglo skupo da košta Marka i AVIS, no Božijom milošću to se nije desilo. Dakle Marko odlazi da podigne auto sa pranja i kada je preuzeo auto već je počela kišica da pada. Bio je decembar mesec, oko 16 sati.

rent-a-car 3

Vozeći se od centra kod Zmajeve pumpe kiša se pretvorila u gust sitan sneg. Sneg je pojačavao intezitet, vozeći oko 90 km na sat pod oborenim svetlima, svetlo se odbijalo od pahuljica Marku u oči. Vozeći pod tim uslovima nije na vreme primetio oznaku za aerodrom (tada su oznake bile male i uzane), i on uvidevši svoj propust nije smeo da uspori i zaustavi auto niti ceo taj pređeni deo da vozi u rikverc, jer su mu drugi automobili dolazili u susret. Marko je odlučio da produži, jer je na sledećih nekoliko kilometara prestajao autoput i mogao je da okrene kola i nastavi ka aerodromu.

Nervozan što mu se to desilo i da ne zakasni, malo je ubrzao kretanje i desilo mu se isto što i malopre – ponovo je prevideo tablicu na kojoj piše „aerodrom“, instiktivno pritisnuo kočnicu i napravio veliku grešku. Auto koji se kretao brzinom od oko 100 km na sat počeo je da se okreće oko svoje ose. Bilo je kao na klizalištu. Okretao se auto po dužini, jednom pa drugi put, a u retrovizoru je već mogao da se vidi šleper koji dolazi u susret. Prolazile su mu razne slike u tih par sekundi, a auto se polako zaustavio na tri i pola okretaja približavajući se bankini. Šleper je uspeo da smanji brzinu na vreme i ništa loše se nije desilo.

Okrenut u suprotnom smeru sa uključena četiri migavca polako je došao do odvajanja za aerodrom. Stigavši do zgrade, došao je do međunarodnih dolazaka i ugledao jednog gospodina kako čeka. Izašavši iz kola prišao je i upitao da li je on iz Francuske. Odgovor je bio potvrdan i uz izvinjenje radi snega i navodne gužve u gradu, izvinio se. Gospodin Marso je bio veoma simpatičan i društven čovek, sa svojih četrdeset godina, govorio je engleski sa simpatičnim francuskim naglaskom. Dovezao ga je Marko do hotela Intercontinental. Sve ponovljeno, deža vi.

Previše predjela

Dogovor je pao da se sutra bude u 7 sati ispred hotela. Marko dolazi u zakazano vreme po šefa obezbeđenja francuskog predsednika. Ponavlja se ista priča kao sa Amerikancima, bedževi i vožnja do Belog dvora. Ovog puta bila je jedna novina – ušli su park, a blizu Dvora je manja prizemna kuća, koju su zvali slamnata kuća. Tu je bio štab.

Novina je bila jedna devojka – beograđanka Mišel koja je govorila francuski kao i srpski, te je bila prevodilac Francuzima prema potrebi. Uočljivo je bilo manje vožnje, posla, za razliku od Amerikanaca, sa jednom velikom razlikom, ekipa je bila mnogo opuštenija i prirodnija od službe Bele kuće.

Drugog dana g. Marso je četvoro njih pozvao na branč uveče u Intercontinental. Marko i ostali, sem jednog, imali su prilike da jedu sa švedskog stola. Svi su bili raspoloženi zbog ukazane prilike. Poređani u redu prišli su velikom stolu sa hranom. Bane, koji nikad do tada nije to doživeo, počeo je u tanjir da stavlja mnogo toga. Ostalima je to po očima već bilo neobično, a Marku i smešno. Seli su i počeli da jedu manji izbor predjela, jer su tu bile još čorbe, glavna jela, salate, kolači i torte. Iskusniji pojedoše predjelo i čorbe, dok se Bane borio sa tim iskušenjem čorbe. Kada su treći put ustali i počeli donositi glavna jela, Bane se još borio sa predjelom. Nije više mogao da izdrži videvši razna primamljiva i mirisna jela. „Mislio sam da je ovo prvo sve što ima za večeru“, izustio je Bane, a to više niko nije mogao da oćuti i krenuli su da ga zavitlavaju.

Dve noći su Dragiša i Marko spavali u slamnatoj kući. Nije bilo kao sa Amerima, nego su Francuzi vidno bili sličniji nama. Gospodin Marso je imao ličnu komunikaciju sa Markom i rekao mu je da je on mornarički-podmornički oficir, a telekomunikacija mu je uža struka. Opušten i prijatan, nije bio operisan od šala.

Predsednik Miteran je stigao, sve je prošlo po protokolu. Završena poseta, otišao Miteran, a poslednje veče g-din Marso pozvao je dvojac na večeru „a la carte“, za oproštaj. To je bila prilika da vide kako se Francuzi hrane: viski, predjelo, glavno jelo, vina, dezert, sirevi, liker i konjak.

Na kraju punih stomaka dobiše protokolarne poklone i otidoše svojim kućama. Sutra pre podne uz pozdrav završiše posao.

Sto dolara napojnice

U Beogradu 1983. organizovana je konferencija UNCTAD, Marko je dobio nalog da vozi prvog sekretara grčke ambasade, koji je pripremio sve potrebno za dolazak ministra finansija. Marko je u prvih par dana bio čest posetilac ambasade i “odomaćio se“. Jedan dan otišao je po grčku delegaciju koja je bila određena da bude učesnik.

Zadužio je mercedes, a njegov kolega opel da budu vozači delegacije, a određenog dana otišao je po ministra i 5 dana mu je bio na usluzi. Ministar je bio u pratnji sekretarice. Ostala trojica iz delegacije su bili bankari. Svi su bili potpuno opušteni i spremni na šalu. Jedan od njih je izrazio želju da sa Markom jedno veče provede sa njegovom drugovima na kućnoj zabavi.

Oba vozača automobile su sve vreme koristili i možete misliti kako se mladom čoveku komšiluk čudio.

Ministar je bio veoma uljudan, prirodan i nezahtevan. Konferencija je trajala pet dana i mnogo delegacija i vozača kao i drugog pratećeg osoblja je bilo angažovano. Jedne nedelje Grci su tražili da otputuju turistički do Kladova. Sve to je bilo dosta zabavno.

Po završetku UNCTAD konferencije odvezao je ministra, pa delegaciju. Od ministra je dobio napojnicu 100$, što mu je bilo dodatno finansijski dodatak i više samopouzdanja.

Ovo je istinito svedočenje, sve je isto samo njega nema, i imena su izmenjena. To je moglo da se dešava sedamdesetih, a posebno osamdesetih u onakvim okolnostima.

KRAJ

Prethodno pročitajte PRVI DEO i DRUGI DEO ove ispovesti.

Autor: Zoran Lazarević