ŽITIJE I STRADANjE SVETOG APOSTOLA I EVANGELISTA MATEJA
Ko je bio Sveti apostol Matej, bivši carinik koga je Isus Hristos direktno pozvao da ga sledi i jedan od 12 svetih apostola
Sveti Apostol Matej
SVETI apostol i evangelist Matej, sin Alfejev, drukčije nazivan Levije,[1] življaše u Galilejskom gradu Kapernaumu.[2] On beše čovek imućan i po zanimanju carinik.[3] Jednom, u vreme boravka Svog u Kapernaumu, Gospod Hristos pođe k moru, praćen narodom. Prolazeći on vide Mateja gde sedi na carini[4] i reče mu: „Hajde za mnom!“
Čuvši ove reči ne samo telesnim ušima nego i ušima srca, Matej ustade odmah, i ostavivši sve pođe za Hristom. U radosti svojoj Matej priredi Gospodu kod kuće svoje veliku čast. Gospod blagi ne odbi poziv i uđe u dom Matejev. Dođoše k Mateju i mnogi susedi njegovi, i prijatelji, i poznanici, sve sami carinici i grešnici, i seđahu za trpezom zajedno sa Gospodom Isusom. A behu tamo i neki od književnika[5] i fariseja.[6] Videvši da se Gospod ne gnuša carinika i grešnika, nego sedi zajedno s njima za trpezom, oni roptahu i govorahu učenicima Njegovim: Zašto učitelj vaš s carinicima i grešnicima jede i pije? – A Gospod čuvši takve reči njihove reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Ja nisam došao da dozovem pravednike no grešnike na pokajanje.[7]
Od toga vremena Matej ostavi sve i sva, pođe za Gospodom Hristom, i kao verni učenik više se ne odvajaše od Njega. Uckoro zatim on se udostoji da bude uvršćen u Dvanaestoricu apostola.[8] Zajedno sa drugim učenicima Matej praćaše Gospoda na Njegovim putovanjima po Galileji i Judeji, slušajući Njegovo Božansko učenje, gledajući Njegova bezbrojna čudesa, a ponekad i učestvujući u njima. Naoružan od Gospoda čudotvornom božanskom silom, on sa ostalim apostolima hođaše k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, propovedajući im Evanđelje Carstva Božjeg, isceljujući bolesne, izgoneći đavole, čisteći gubave, vaskrsavajući mrtve. On beše očevidac i svedok: i Spasiteljevog života, i Spasiteljeve krsne smrti, i Spasiteljevog vaskrsenja, i Spasiteljevog vaznesenja na nebo.
Posle silaska Svetoga Duha na apostole, sveti Matej spočetka ostade u Palestini, zajedno sa drugim apostolima propovedajući Evanđelje u Jerusalimu i njegovoj okolini. Ali nastupi vreme kada se apostolima valjalo razići iz Jerusalima po raznim narodima, radi obraćenja njihovog veri Hristovoj. Pred odlazak svetog Mateja iz Jerusalima, jerusalimski hrišćani iz Jevreja moliše ga da im ostavi pismeno izložena dela i učenje Gospoda Hrista. Ovoj molbi se pridružiše i ostali apostoli koji se u to vreme nalažahu u Jerusalimu. I sveti Matej, odazivajući se ovoj opštoj želji, napisa Evanđelje osam godina po Vaznesenju Hristovom.[9]
Otputovavši iz Jerusalima, sveti apostol Matej propovedaše Evanđelje u mnogim zemljama. Blagovesteći Hrista on proputova Makedoniju, Siriju, Persiju, Parćiju i Midiju, i svu Etiopiju s kraja – na kraj, na koju mu pade kocka, i prosveti je svetlošću poznanja svetog Evanđelja.[10] Vođen Duhom Svetim on naposletku dođe u zemlju ljudoždera, k narodu crnokožnom i zveropodobnom, i uđe u njihov grad, zvan Mirmeni. Tu on, obrativši nekoliko duša ka Gospodu, postavi im za episkopa svoga saputnika Platona, i sagradi im malu crkvu. Sam pak uziđe na tamošnju obližnju goru, i boravljaše na njoj u postu, moleći se usrdno Bogu da Gospod obrati taj neznabožni narod. I javi Mu se Gospod u obliku prekrasnog mladića sa žezlom u desnoj ruci, nazva mu Boga, i dajući mu taj žezal naredi mu da siđe sa gore i pobode žezal blizu vrata crkve koju je on sagradio. Pritom mu Gospod govoraše: Ovaj žezal će mojom silom pustiti korenje, izrasti u visoko drvo, i to drvo će doneti izobilan rod, koji će veličinom i sladošću prevazilaziti svekoliko drugo voće a iz korena njegova izbiće izvor vode čiste. Koji god se od ljudoždera izmije u toj vodi, dobiće lepotu lica; i koji god okusi od tog ploda, odbaciće zversku narav i postaće dobar i krotak čovek.
Primivši žezal iz ruke Gospodnje, Matej siđe sa gore, i pođe u grad da izvrši što mu bi naređeno. Knez pak toga grada Fulvijan imađaše ženu i sina koji oboje behu đavoimani. Susrevši apostola na putu, oni vikahu na njega divljim i pokvarenjačkim glasovima, da bi ga uplašili. I govorahu: Ko te posla ovamo sa tim žezlom na pogibao našu? Apostol zapreti dusima nečistim i izagna ih; a isceljeni se pokloniše apostolu i krotko iđahu za njim. Saznavši za njegov dolazak, episkop Platon ga srete sa klirom, i ušavši u grad, i približivši se k crkvi, učini kako mu bi naređeno: pobode u zemlju žezal dat mu od Gospoda, i tog časa, na očigled sviju, žezal postade veliko drvo, pusti iz sebe grane pune lišća, i pojavi se na njemu prekrasan rod, krupan i sladak, i izbi iz korena izvor vode. Svi koji to gledahu divljahu se; sav grad se sleže na takvo čudo, i jeđahu slatki rod sa toga drveta, i pijahu čistu vodu. A sveti apostol Matej, stojeći na uzvišici, propovedaše skupljenim ljudima reč Božju na njihovom jeziku; i odmah svi poverovaše u Gospoda, i krsti ih sveti apostol u čudotvornom izvoru onom. Najpre on krsti isceljenu od duha zlog kneževu ženu sa sinom njenim, pa onda sav narod koji verova u Hrista. I svi krstivši se ljudožderi, po reči Gospodnjoj, izlažahu iz vode prekrasni licem i beli. I dobijahu oni ne samo telesnu no i duševnu belinu i krasotu, skidajući starog čoveka i oblačeći se u novog čoveka – Hrista.
Doznavši šta se dogodilo, knez se najpre obradova isceljenju svoje supruge i sina. Ali zatim, huškan od đavola, on se razgnjevi na apostola zato što sav narod hrli k njemu ostavljajući bogove svoje, i namisli da ga pogubi. Međutim, apostolu se te noći javi Spasitelj nalažući mu da bude neustrašiv i obećavajući da će biti s njim u nevolji koja nailazi. Kada svanu i apostol u crkvi sa vernima pojaše hvalu Bogu, knez posla četiri čoveka da ga uhvate. No kada vojnici dođoše do hrama Gospodnjeg, njih tog časa obavi tama, i ovi jedva uspeše da se vrate natrag. Upitani, zašto ne dovedoše Mateja, oni odgovoriše: Mi ga čusmo gde govori, ali ga ne mogosmo videti i uhvatiti.
To još više razjari kneza Fulvijana i on posla veliki broj vojnika sa oružjem, naredivši im da silom dovedu Mateja; a ako se ko bude usprotivio i štitio Mateja, takvoga ubiti. Ali, i ovi se vojnici vratiše bez ičega. Jer kada se približiše hramu, nebeska svetlost obasja apostola, i vojnici, ne budući. u stanju gledati na njega, strahovito se uplašiše, pobacaše oružje, pa pobegoše i ispričaše knezu šta im se dogodi. Užasno razjaren i besan, knez pođe sa svekolikim mnoštvom slugu svojih, želeći da sam uhvati apostola. No kad se približi apostolu on iznenada oslepi, i iskaše da ga ko vodi. I tada poče on moliti apostola da mu oprosti greh i da mu prosveti oslepljene oči. Apostol, satvorivši krsni znak na kneževe oči, darova mu progledanje. Knez progleda, no samo telesnim očima a ne i duševnim, jer ga zloća beše oslepila, i tako veliko čudo on pripisivaše ne Božjoj sili već vradžbinama. I on, uzevši apostola za ruku, povede ga k svome dvorcu, kao da hoće da mu ukaže poštovanje, a u srcu svom već beše odlučio da apostola Gospodnja spali u ognju kao mađioničara. No apostol, provideći tajne srca njegova i zlu nameru njegovu, izobliči kneza, govoreći: Mučitelju umiljati, zašto ne privodiš kraju ono što si namislio o meni? Čini što ti Satana metnu u srce, a ja sam, kao što vidiš, gotov da sve pretrpim za Boga mog.
Tada knez naredi vojnicima da svetog Mateja dohvate i rasprostru na zemlji poleđuške, pa da mu ruke i noge čvrsto prikuju klincima za zemlju. Kada to bi učinjeno, sluge onda, po mučiteljevom naređenju, nakupiše mnogo suvog granja i pruća, doneše smole i sumpora, pa sve to metnuše na svetog Mateja i zapališe. No kad se oganj razgore u veliku vatru, i svi mišljahu da je apostol Hristov već izgoreo, oganj se iznenada ohladi i plamen se u rosu pretvori, i sveti Matej se pojavi živ i nepovređen slaveći Boga. Videvši to, sav se narod prepade od tolikog čuda i uznese hvalu apostolovom Bogu. Međutim knez se još više razjari. Ne hoteći da prizna da je Božija sila Hristovog propovednika sačuvala život i nepovređenog od ognja, on bezakonički optuživaše pravednika nazivajući ga vračarom. I govoraše: Matej vradžbinama ugasi oganj i ostade u njemu živ.
Zatim knez naredi da se donese još više drva, granja i pruća, naslaže na Mateja, zapali i odozgo zaliva smolom. A naredi on te doneše i dvanaest zlatnih bogova njegovih, poređa ih oko ognja, i prizivaše ih u pomoć da oni silom svojom učine da se Matej ne izbavi od plamena nego da se pretvori u pepeo. Međutim apostol se i u plamenu moljaše Gospodu, da pokaže nepobedivu silu Svoju, obelodani nemoć bogova neznabožačkih, i posrami one koji se uzdaju u njih. I iznenada se plamen ognjeni sa strahovitom tutnjavom ustremi na zlatne idole, i oni se istopiše od ognja kao vosak, i mnogi neverni koji stajahu unaokolo biše opaljeni; a iz rastopljenih idola iziđe plamen u obliku zmije i stade vijati kneza tako da on ne mogaše pobeći i opasnost izbeći dok sa smirenom molbom ne zavapi ka apostolu da ga izbavi od pogibije. Apostol zapreti ognju, i plamen se odmah ugasi i obličje ognjene zmije iščeze. I knez htede da s češću izvede iz ognja svetog apostola, ali on, satvorivši molitvu, predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu.[11] Tada knez naredi da se donese zlatan odar i na njemu položi česno apostolovo telo nepovređeno od ognja, i obukavši ga u skupocene odežde, uze na ramena sa svojim velmožama i unese u svoj dvorac. No on još ne imađaše savršenu veru, zato i naredi da se izradi železni sanduk, u njega položi telo svetog apostola, sanduk sa svih strana potpuno zalemi olovom, pa baci u more, Pritom reče svojim velikašima: Ako Onaj koji je Mateja sačuvao u ognju čitavim, sačuva njega i u vodi nepotopljivim, onda je On vaistinu Jedini Bog, i mi ćemo se klanjati Njemu, ostavivši sve bogove naše koji ne uzmogoše izbaviti sebe od sagorenja u ognju.
Pošto železni sanduk sa česnim moštima bi bačen u more, sveti apostol se noću javi episkopu Platonu, govoreći: „Sutra otidi na morsku obalu s istočne strane kneževog dvorca, i tamo uzmi moje mošti koje su iznesene na kopno“.
Kada svanu, episkop praćen mnoštvom vernih otide na ukazano mesto i nađe železni sanduk sa moštima svetog apostola Mateja, kao što mu bi u viđenju rečeno. A knez, saznavši za to, ode tamo i sam sa svojim velikašima, i ovoga puta istinski poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista, i gromoglasno ispovedi da je On Jedini Istiniti Bog, koji slugu Svoga Mateja sačuva nepovređenim kako za života u ognju tako i u vodi posle smrti. I pripadajući k sanduku sa moštima svetog apostola, moljaše od svetog apostola oproštaj za grehe svoje koje učini prema njemu, i svesrdno željaše da se krsti. Episkop Platon, videći kneževu veru i usrdno moljenje, oglasi ga, i naučivši ga svetoj veri, krsti ga. No kada mu pri krštenju metnu ruku svoju na glavu i htede mu nadenuti ime, dođe glas s neba koji govoraše: „Nadeni mu ime ne Fulvijan već Matej“.
Dobivši na taj način pri krštenju apostolovo ime, knez se potrudi da bude podražavalac i apostolovih dela: on ubrzo svoju kneževsku vlast predade drugome, odreče se sujete sveta, predade se molitvi u crkvi Božjoj, i bi udostojen prezviterskog čina od strane episkopa Platona. A kad nakon tri godine episkop umre, javi se prezviteru Mateju, bivšem knezu, sveti apostol Matej i usavetova ga da primi episkopski presto posle blaženoga Platona. Primivši episkopstvo, Matej se izvrsno potrudi u propovedanju Blagovesti Hristove, i odvrativši mnoge od idolopoklonstva privede ih k Bogu. Zatim, posle dugog bogougodnog života, on i sam otide k Bogu, i predstojeći sa svetim evangelistom Matejem prestolu Božju, moli za nas Gospoda, da i mi budemo naslednici večnog Carstva Božijeg. Amin.
Ava Justin Popović – Žitija Svetih
NAPOMENE:
1. Mk. 2, 14; Mt. 9, 9; Lk. 5, 27.
2. Kapernaum – maleni grad na severozapadnoj obali Genisaretskog Jezera ili Tiverijadskog Mora, u Galileji. Sada ruševina tog grada pod imenom Tel-Tum.
3. Carinik – tojest zakupac i skupljač poreza, carine, trošarine, ili mitar. Carinici su postavljani od Rimskih vlasti da ubiraju porez n ostale dažbine od Jevreja. Pri obavljanju tih poslova, carinici cu obično upotrebljavali sve moguće mere, da što više koristi izvuku za sebe lično. Koristoljubivi i bezobzirni, mitari su smatrani od Jevreja za izdajnike svoje zemlje, svoga naroda i Boga. Grešnik, neznabožac i mitar – kod Jevreja je značilo jedno isto; govoriti s njima, smatralo se za greh; družiti se s njima, smatrano je za oskvrnjenje, mada je i međy njima bilo dobrih i bogobojažljivih ljudi.
4. Carina – mesto za naplaćivanje dažbina, carine, trošarine od karavana koji su prolazili primorskim putem, i od lađara za prevoženje robe morem.
5. Kod Jevreja su se nazivali književnicima ljudi visokog knjižnog obrazovanja, i najučeniji među Jevrejima: oni su tumačili zakon, javno učili i poučavali narod zakonu; nazivali su se ravini i zakonoučitelji; poznavaoci zakona, oni su rešavali sporna pitanja, zamršene poslove, koji su zahtevali poznavanje zakona i praktično iskustvo; pisci i pisari, koji su služili u sinagogama i sinedrionima. Ovi učeni Jevreji opisuju se u Novom Zavetu kao poseban stalež, različit od fariseja; no u isto vreme oni često istupaju zajedno sa farisejima. Većina književnika bila je slepo privržena mnogim predanjima, koja nisu bila u duhu Božjeg Zakona, lažno tumačila Božji Zakon, i bila slepi vođ naroda, radeći za slavu od ljudi.
6. Fariseji – jedna od Jevrejskih sekti; pojavila se u II i III veku pre Hrista. Farisej znači izdvojeni, naročiti, posebni. Taj naziv dobili, jer su se starali da se odlikuju naročitom revnošću za Zakon. U toku vremena, pomoću raznih tumačenja i dopuna Zakona obrazovalo se mnoštvo predanja, koja su se prvenstveno odnosila na spoljašnju, obrednu stranu Zakona. Pridajući svima otačkim predanjima i običajima istu božansku važnost kao i Mojsijevom Zakonu, fariseji su sačinjavali posebnu klasu ljudi, i da bi lakše sačuvali otačka predanja, oni su izbegavali opštenje sa ostalim narodom. Narod pak gledao je na njih kao na ljude naročite, kao na stroge revnitelje Zakona koji se staraju da podrže u narodu veru i pobožnost, i odnosio se prema njima sa dubokim poštovanjem. Međutim, pod spoljašnjom pravednošću i obrednom revnošću fariseja tajilo se najodvratnije licemerstvo, najhladnokrvnija bezdušnost i najnemoralnija delatnost. Zato je Gospod Hristos karao i osuđivao njih više negoli ma koju drugu vrstu ljudi.
7. Lk. 5, 27-32; Mt. 9, 9-13; Mk. 2, 14-17.
8. Mt. 10, 1-42; Mk. 3, 13-19; Lk. 6, 14-16.
9. Sveti Matej napisao je Evanđelje oko 41. godine posle Hrista. To je bila prva po vremenu sveštena knjiga između svih knjiga Novoga Zaveta, i zato zauzima prvo mesto. Sveti Matej je napisao Evanđelje na jevrejskom jeziku, koje je ubrzo prevedeno na grčki, i na grčkom došlo do nas, dok se ono na jevrejskom izgubilo.
10. Sirija – zapadna oblast Male Azije, pružala se od Sredozemnog Mora do Eufrata. Persija – u južnom delu Iranskih ravnica, između reke Tigra, Persijskog Zaliva i Kaspijskog Mora. Midija – zapadni Aeo Irana, na jugu od Kaspijskog Mora: sa zapada graničila Asirijom i Velikom Jermenijom, s juga Persijom, sa istoka Parćijom. Parćija – prostrana zemlja u Aziji: na jugoistoku od Kaspijskog Mora, i dalje na istok do Indijskog Mora. Etiopija – u Africi, na jugu od Egipta, gde su sada Nubija i Abisinija.
11. Sveti apostol i evangelist Matej prestavio se oko 60. godine posle Hrista.