NEVIDLJIV IZVOR
U klisuri, u česti dubovoj,
nevidljiv izvor živi šapatom.
Izgoren žeđu da l’ će ikad iko
– divokoza il’ kraguj belovrat –
nabasati pod bukvu stoletnu,
otpiriti s duboka zrcala
suvarak šušanj, riđi lanjski brst,
a duši naći napitak i lek?
Izvor je čist i voda studena,
iz grude teče majke prirode.
Nazovi je, po volji, po srcu,
podatna ljubav, suza-blagoslov.
Tek ona teče, nit joj na pamet
i padne kadgod ljudska misao:
o bolu, kad se snaga rasipa
i troši, dobra, pusta, uzalud:
o tragediji ruke milosne
s neprihvaćenim darovima svim;
o tužnoj jeci reči čovečje
u prazhom kad prozvuči prostoru…
… Tek ona teče, tiho protiče…
Ponegde, izmeđ’ jedre paprati,
zablista samo srećnog žubora,
kristalnog vira osmeh osvežan.
– Zelene kose svilne resine,
sićušni život mahovine te,
leptirka plavog lepršavi cvet
zahvalno slave tvoju blagodet.