DUŠEVNO STANJE
Poučna priča o tome kako je ljutnja štetna za čoveka i zašto je treba izbegavati. Uzroci ljutnje nisu izvan nas, već u nama samima. Treba se setiti apostolskih reči: “Budi spor srditi se, jer srdnja čovečja, ne čini pravde Božije” (Jak. 1, 19-10).
Nekada je živeo jedan čovek, koji se jako ljutio, ali se uvek posle toga zato kajao. On je mislio:
“Nevaljali su ljudi uzrok mojoj ljutnji; otići ću u šumu da živim, neću tamo nikoga videti, neću čuti ništa rđavo i neću se imati našta naljutiti”.
Tako je i učinio. Otišao je u šumu kod jednog izvora, u kršu i počeo je praviti kolibu. Od teškog rada bio se oznojio i da bi se rashladio hladnom vodom, metnuo je svoj krčag pod izvor. Krčag nije imao svoju dršku, već ga je nosio na uzici. Od jakog nadiranja izvorske vode, krčag se prevrne te se voda prospe i kad se već ovo nekoliko puta ponovilo, pustinjak se naljuti, potegne svoj krčag o kamen te ga razbije. Odmah je po običaju došlo kajanje i kad je ugledao parčad od krčaga, rekao je u sebi:
“Kakav sam glupak, mislio sam da ljutina u mene ulazi a ona iz mene izlazi; vratiću se iz ove pustinje ljudima, da bi mogao dobiti dobar savet i moliti se, da se moje srce popravi.”
Uzroci ljutnje nisu izvan nas, već u nama samima. Oni ne zavise od kakvih spoljašnjih okolnosti, već od duševnog stanja onih koji se ljute. Ljutina je štetna za čoveka, zato je treba izbegavati. Treba se setiti apostolskih reči: “Budi spor srditi se, jer srdnja čovečja, ne čini pravde Božije” (Jak. 1, 19-10). Naročito se treba čuvati da u ljutini ne učinimo što nažao svome bližnjemu.
Ako osetite da ste ljuti ne govorite, da se ne bi više ljutili. Treba sačuvati hladnokrvnost, jer ljutnja nije nikakav dokaz. Neko je zapitao svog suseda, koji ga je pobedio svojim strpljenjem i hladnokrvnošću kako to on može podnositi uvrede i ovaj mu odgovori:
“Prijatelju moj, odmah ću ti odgovoriti. Po prirodi ja sam bio tako isto buran i plahovit kao i ti. Primetio sam, da ljudi kad se naljute, uvek jako viču i pomislio sam, da kad bi mogao da se uzdržim i ne vičem, onda se ne bi ljutio mogao bih ugušiti svoju ljutnju. Zato sam postavio sebi pravilo, da nikad ne vičem, ne podižem svoj glas iznad običnog govora i brižljivo čuvajući ovo pravilo, blagodareći Bogu, potpuno sam udesio, sa svojim od prirode neuzdržljivim jezikom”.
Temelj je svih vrlina, vladanje sobom. Ako čovek popusti svojim ćudima i strastima, od toga je trenutka izgubio svoju moralnu slobodu.