TUĐE PERJE

Za neverovati je čoveku zdravog razuma koliko se deformišu u shvatanjima da su oni ti koji treba da se slušaju, da budu uzor, da ih drugi slede.

Kraj u kome ima puno radnika u inostranstvu. Decu ostavili kod babe i dede. Ljubav koju im nisu mogli da pruže, dok su deca odrastala, pokušavaju da kupe skupim poklonima i novcem za trošak.

Dede i babe ugađaju im na sve načine samo da ne ostanu sami. Ti mladi odrastaju u raskoši za koju nisu ni krivi ni dužni i zamišljaju da je njihova zasluga što su mnogo bolji od dece koja to nemaju, a u to ih stariji stalno ubeđuju.

Skupocena kola, odela, kafići, besciljna lutanja po okolini, razbacivanje novcem. Momci i devojke se lepe za jedan ili više provoda, ne pitajući ko su i šta su. Njima škola ne treba. Ako i idu u nju, većina želi da pokaže kako su superiorni, čak i iznad profesora, da su oni marka a njihovi vaspitači nikogovići i sirotinja. Čak se i ljute ako neće da uzmu novac za dobru ocenu, oni su loši ljudi. Pravi su vaspitači oni koji sa njima trguju sa ocenama. Nemaju meru niti predstavu gde im je mesto. Za njih su glupaci oni što vredno uče i rade.

Za neverovati je čoveku zdravog razuma koliko se deformišu u shvatanjima da su oni ti koji treba da se slušaju, da budu uzor, da ih drugi slede. Uporno nastoje: da pokažu da su ono što nisu, i što bi želeli da budu, ili ako to može da se kupi. Mogu da se sretnu komične scene. Majka sa ćerkicom starom oko četiri godine u centru grada. Dete nezadovoljno nečim histerično plače, skače, trči u krug. Majka puna sebe i svog umišljenog gospodstva: Plis Elizabet. Kam tu mi.

Ova tera svoje i počinje da se valja po trotoaru. Majka zaboravi na samozvanu finoću i odjednom posta ono što jeste: More, diži se, kravo jedna, da ne skinem ovaj kaiš. Dete se malo uozbilji: Ti si veća krava od mene. Đubre jedno, ćeš da vidiš kad te kažem kod babe. I tata jedva čeka da mu javim…

Predstava se završi a okupljeni narod se raziđe sa čudnim osmesima.