ŽITIJE JEDINSTVENOG SVETITELJA
Legenda kaže da je Hristofor ličio na psa i jedini je svetac takvog lica. U manastiru Sukovo kraj Pirota stoji freska svetog Hristofora na kojoj je to vidljivo.
Sveti mučenik Hristofor postrada 249 godine, za vreme cara Dekija (249-251 g.). O njemu se pričaju neke čudne i neobične stvari, to jest da je bio psetolik i da je poreklom iz zemlje ljudoždera.
U ratu on bi zarobljen od jednog vojvode. Pošto nije mogao da govori, on se pomoli Bogu, i Gospod mu posla anđela svog koji mu reče: Budi junak, Repreve! (takvo mu beše prvo ime). Onda se anđeo dotače usta njegovih i učini te stade slobodno govoriti. Zatim ode u jedan grad i izobliči neznabošce što gone hrišćane. Zbog toga bi bijen od poglavara Vakhia. No svetitelj na to odgovori Vakhiu: Dobrovoljno i smireno primam udarce i ne protivim se, sledujući zapovesti Hristovoj. A kad bih stavio u pokret moj gnev i junaštvo, onda ne bi mogao osstojati ni ti niti sila samoga cara, jer je careva sila slaba i ništavna prema mojoj sili.
Posle toga, car, bojeći se mučenika i zbog sile njegove i zbog ružnoće lica njegova, posla dvesta vojnika da ga dovedu k njemu. Mučenik ne nošaše u rukama oružje, no imađaše samo jedan suvi štap. I kad iđahu putem, taj suvi štap procveta u rukama svetog mučenika. No pošto za vreme putovanja ponestade hleba vojnicima te nemahu šta da jedu, svetitelj se pomoli Bogu i izobilno umnoži ono nekoliko hlebova što im behu ostali.
Poraženi ovim neobičnim čudom, vojnici poverovaše u Hrista. I kad stigoše u Antiohiju, svi zajedno sa svetiteljem biše kršteni od episkopa antiohijskog, svetog sveštenomučenika Vavile. I tada svetitelj mesto imena Reprev dobi ime Hristofor. A kada bi izveden pred cara na sud, videvši ga car se prepade, i od straha pade u nesvest. No došavši potom k sebi, car odluči da svetitelja pridobije veštinom i da mu laskama promeni raspoloženje, da bi ga na taj način odvojio od vere u Hrista, pošto ne smeđaše da ga na to pobuđuje zastrašivanjima.
Šta onda on učini? Dozva dve žene, Kaliniku i Akilinu, lepe licem, ali bludnice i razvratnice raspoloženjem, koje behu veoma vešte u zavođenju i zaluđivanju ljudi na telesno sparivanje. Ovim ženama car naredi da idu kod svetitelja i da upotrebe svu svoju veštinu kako bi ga privukle da ih zavoli, jer računaše nevaljalac da na taj način odvoji mučenika od Hrista i privoli ga da prinese žrtvu idolima.
Ali dogodi se suprotno onome što smeraše car: sveti Hristofor nauči veri u Hrista ove dve bludnice i odvrati ih od idolopoklonstva. Onda se one vratiše k caru i izjaviše da su hrišćanke. Zato ih car vrže na strašne muke. I one blažene, podnevši hrabro užasna mučenja, primiše vence mučeništva.
To silno razjari cara, i on naredi te dovedoše preda nj svetog Hristofora, koga on stade ismevati i vređati zbog ružnoće i neobičnosti lica njegovog. No svetitelj mu na to odgovori da je on obitalište đavola, što i samo njegovo ime Dekije označava. Onda nečovečni tiranin osudi na smrt onih dvesta vojnika koje on beše poslao da uhvate svetitelja i koji behu poverovali u Hrista. Pogubljeni od cara, ovi blaženi mučenici dobiše vence mučeništva.
Posle toga car naredi da svetog Hristofora klincima prikuju za železnu postelju, pa da ispod postelje nalože vatru. To bi odmah učinjeno, ali svetitelj ne samo ostade nepovređen, nego se osećaše kao da beše na nekom veselju i odmoru, i pričaše neke neobične stvari, koje mnogim prisutnim nevernicima izgledahu neverovatne i nemogućne, a vernima i pametnima – potpuno verovatne i lako mogućne. Pričaše dakle blaženi mučenik kako vidi jednog čoveka, visoka rasta, lepa lica, odevena u belu odeću, iz lica mu se lije svetlost jača od sunčane, na glavi ima blistav venac, oko njega stoje plamenovidni vojnici sa kojima se bore neki drugi crni i ružni vojnici, i izgleda da ovi poslednji pobeđuju. No kasnije, onaj strašni vojvoda se okreće sa gnevom, zbunjuje i pobeđuje sve one crne napadače, i tako zadobija nad njima vlast i silu.
Slušajući to, i usto videći svetitelja na užarenoj železnoj postelji nepovređenog, mnogi od prisutnih ljudi poverovaše u Hrista, i skinuše svetitelja s postelje. Zato svi behu posečeni od carevih vojnika. Posle toga svetom Hristoforu vezaše kamen o vrat i baciše ga u bunar. No anđeo Gospodnji izvadi ga iz bunara i oslobodi. Tada bezbožni tiranin, još uvek besan od gneva, naredi te svetitelju obukoše užarenu metalnu odeću. Naposletku naredi te mu mačem odsekoše glavu. I tako blaženi mučenik primi venac mučeništva. Njegovo sveto telo otkupi od vojnika Petar, episkop Atalijski i sahrani ga u svom gradu.