BOG NAS SVE VOLI
Pred Sveto Pričešće čujemo sledeće reči: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, pristupite.“ Šta znači strah Božiji?
Ako ste nekada bili na Božanskoj Liturgiji onda ste čuli da sveštenik ili đakon spominju strah Božiji. Na primer, u prozbenim molbama čujemo sledeće reči: „Za ovaj sveti hram i za one koji sa verom, pobožnošću i strahom Božijim ulaze u njega, Gospodu se pomolimo.“ A takođe, pred pričešće, čujemo sledeće reči: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, pristupite.“
Neki hrišćani imaju sklonost da vide Boga kao strogog i nebeskog sudiju. Kao nekog ko samo čeka da nešto pogrešno uradimo, da bi nas onda zbog toga osudio i bacio u paklenu vatru. Ipak, mi nismo grešnici u rukama ljutitog Boga, nego smo grešnici u zagrljaju Boga koji nas voli. Zato je spasenje bolje shvatiti kao naš odgovor na Božju bezuslovnu ljubav, a ne kao Božije uzvraćanje za naše dobro ili loše ponašanje.
Šta zapravo znači reč „strah“
Grčka reč za strah je φοβος, koja ne označava samo nešto zastrašujuće. Ona bukvalno znači povući se, odmaknuti se. Naravno, mi sigurno možemo pobeći u panici od nečega, kada smo uplašeni. Ali to je samo druga vrsta straha, i to negativna. Međutim, postoji i drugačija vrsta straha, koja dolazi od strahopoštovanja i pobožnosti, a ne od zastrašivanja. Na primer, u Jevanđelju po Luki, u 5. glavi, čitamo o događaju koji opisuje Hristov prvi susret sa onima koji će kasnije postati i Njegovi učenici. Oni su nakon svenoćnog ribolova bili iscrpljeni i umorni, a što je još gore, nisu bili ništa ni uhvatili. Isus im je rekao da opet bace svoje mreže, i oni su to i učinili. I uhvatili su toliko ribe da su im se mreže skoro počele cepati od velikog mnoštva ribe. Tada je Petar obuzet ovim čudom rekao nešto veoma snažno: „Iziđi od mene Gospode jer sam grešan čovek!“ Petar je upravo bio svedok neverovatnog čuda. I znao je da se našao u prisustvu nekoga ko je svet, nekog ko je veličanstven, i njegova prva reakcija bila je osećanje sopstvene grešnosti i molba da Gospod ode od njega.
Baš kao što raj i pakao nisu različita mesta, već pre posledica dva načina našeg odnosa prema Bogu, tako strah od Boga može zapravo biti zdrava (i skromna) reakcija na susret sa Gospodom. Istina je da svi mi jesmo grešnici, i susretanje sa samim Bogom, jedinim svetim, jedinim bezgrešnim, prirodno će izazvati reakciju. Ali to ne treba da bude bolesni strah, ne krivica, već strahopoštovanje, čuđenje, i osećaj naše duboke nedostojnosti.
Ljubav i nedostojnost
Upravo, zbog toga su molitve koje spomenusmo na početku tako lepe. Razmotrimo svaku ponaosob, imajući na umu da strah nije zastrašivanje, već osećaj smirenog pristupanja, isto kao što je i Petar stajao pored svog ribarskog čamca.
To se isto može zapaziti i na Liturgiji kada sveštenik ili đakon govore: „Za ovaj sveti hram i za one koji sa verom, pobožnošću i strahom Božijim, ulaze u njega pomolimo se Gospodu“, one ukazuju na sveštenu napetost: tj. da možemo ući u sveti hram sve dok se rvemo sa željom da se povučemo iz Njegovog prisustva, a sve zbog naših grehova. Osećamo se nespremni, nedostojni ali ipak ulazimo. I posle, pred Sveto Pričešće, kada čujemo reči sveštenika: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, pristupite“, koje ukazuju na još jedan uzvišeni trepet: da možemo pristupiti Telu i Krvi Isusa Hrista, da možemo da se sjedinimo sa Hristom i u isto vreme da možemo biti potpuno svesni svoje nedostojnosti. Ako razmišljamo o tome na ovakav način, onda počinjemo da shvatamo zašto je premudri Solomon rekao: „Strah Gospodnji je početak mudrosti.“ Jer, kad stojimo pred Bogom sa strahopoštovanjem, pobožnošću i sa osećanjem vlastite nedostojnosti, otvaraju nam se dubine Božje ljubavi i mudrosti. Zato sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupimo Gospodu.
Izvor: Manastir Klisina