Dar

Pokloni mi nešto,
zamolila sam,
da se setim kako je divno biti tebi neko.
Pokloni mi nešto
da mogu da idem kroz život dalje,
da koraci ne budu mi teški
kada me uspomene zabole,
kada na ulicama te sretnem
i iz daljine osmeh ti uzvratim.
Nešto da imam za čega da se uhvatim
kada tvoje ime me slomi,
kada noći su duge i taman je ambis,
kada daleko odem i nestanem bez reči.
Pokloni mi svoje nešto
što će da me vrati u one dane,
i jutra poprskana prvim zracima sunca,
stare mirise i ulice,
stare zagrljaje.

Da te se setim kada trn baštenske ruže ubode
i ruku na srce stavim,
kada zaklopim oči i tiho se molim,
kada suza se skotrlja niz obraz
i počine na usnama
u molitvi izgovarajući ime tvoje.
Želela bih nešto što će da me podseti
na mirise cveća što se još
nije otvorilo ka suncu,
na boju Dunava u januaru.

Pokloni mi nešto,
zamolila sam,
što ću moći da ponesem sa sobom
kada bez glasa odem,
nešto što ću moći da stavim pod jastuk
kada nedostajanje me slomi,
neki deo tebe.
Možeš li mi dati samo delić svoje duše,
da mi budeš blizu
dok te tražim kad sama koračam
i udoline su velike i prazne
i planine najednom tako ogolele.
Da mi vrati smešak
kada svaka duša na svetu zaspi
dok gledam u senke sutona i gluve sate brojim.
Kada ogole sve ravnice
i vazduh postane sumoran i težak.

Pokloni mi nešto da si mi blizu,
kada sama se osetim i bez prijatelja,
kada utone svaka misao u prazno
i svaki oblak postane siv i preteći.

Da te osetim kako tiho dišeš
i da se radujem kada vidim iskru očiju tvojih
na visokom svodu iznad mene,
kao zvezdu što me pozdravlja tužno i meko.
Pokloni mi nešto svoje
rekoh tužno,
jer ti ćeš otići,
a ja ću te željna ostati zauvek.