Kozorog

Ćuk peva, kroz hladan sumrak
vetar plovi bukovom šumom…
Na velikoj steni nad rekom stoji kozorog
ogrnut plaštom tame, ko kakav prastari bog
bdi nepokretan u mesečevoj sjeni…
Posmatra ko šeta lugom, ko ide tamnim drumom…

Blešti smaragdnom bojom ko posut sitnim biserjem
na humci mladog lugara odbačen zmijski svlak
u šarenoj šimskoj stelji međ lišćem i iverjem.
Krst je pojela zemlja, šafran svud procvao,
lipa je stara znak, da je on na smrt ranjen
kraj njenog stabla pao, snom smrtnim tu zaspao…
Našao ga pas u zoru…
Priča se da prvi put to veče
nije ga poveo u goru…
Tiho šumori trava,
u gnezdu pod majčinim krilom
ptiče spokojno spava,
dok Mesec po skromnom stećku milost svog srca sipa,
polako, kruni se, polako, zlatni prah sa starih lipa…