NOVO ISKUSTVO

Sedeli smo neko vreme, pričali, ja se raspitivao kako je danas u Poljskoj, za koju smo jedno vreme bili Amerika, kako se tada govorilo.

Iskustvo je ime koje svako daje sopstvenim životnim greškama.
Oskar Vajld

Kao dete živeo sam u Vrbasu sa roditeljima, u kući na kraju sela, takoreći na salašu.

iskustvo

Prvih par godina, po dolasku iz Bosne, nismo imali ni kućni broj, već su poslednje četiri kuće imale latinična slova: a, b, c, i d, a dodavala su se uz broj zadnje kuće s te strane ulice, koji je bio 172. Struju smo dobili tek kad sam, uz stonu lampu, završio treći razred osnovne škole. Staze od zadnje kuće, sa naše strane, do nas nije bilo. Postojala je staza za radnike, nasuta šljakom, koja je pored naše kuće vodila prema kudeljari, ali s druge strane, tako da smo ujesen i s proleća, da bi prešli preko, morali gaziti kroz blato koje su zamesila paorska kola posle kiša. Imali smo i veliku baštu, koju je mati brižljivo održavala. Iako nisam bio ljubitelj okopavanja, plevljenja, zalivanja, i sličnih stvari, to mi nije pomoglo da se izvučem od tih poslova. Uz majku, jer otac je u baštu ulazio samo da ubere krastavac ili paradajz, hteo ne hteo, dosta sam naučio o povrtarstvu.

Danas, početkom druge decenije dvadeset prvog veka, štošta je drugačije nego što je nekad bilo. Kao što se mi stari, ko manje, ko više, teško uklapamo u današnje tehničko-tehnološko okruženje, tako i današnja omladina nije više na našim talasnim dužinama. U to sam se nedavno uverio, kad su nam iz Poljske došli, kćer, zet i devetogodišnja unuka Adriana, koji su tamo, u jednom velikom gradu, kako se to kaže, na privremenom radu.

Pošto ostaju samo nedelju dana pa nema mnogo premišljanja i velikih planiranja, rešili smo da odemo u Bačko Gradište, gde imamo omanju vikendicu, koja izlazi na Staru Tisu. Pošto je sin, za razliku od mene, majstor za roštilj i kotlić, on se prihvatio tog dela posla. Pridružio mu se i naš zet, koji je takođe sklon kulinarijama, pa su sa zadovoljstvom razmenjivali iskustva. To je dalo priliku ćerki i suprugi da se spuste na Tisu, na kupanje. A ja sam obilazio voće i lozu, jer sam se sa tim rado zanimao. Sem toga, imali smo jedno parče zasejano boranijom, koju je trebalo opleviti od korova i okopati. Ipak, ne dolazimo baš često, pa se vidi da nije održavano kao da je kod kuće, gde se može svaki dan nešto pročeprkati po bašti. Gleda unuka šta radim pa kaže:

– Hajde deda odmori. Idi popij pivo sa tatom i ujakom, a ja ću da oplevim travu.

Pustim Adu da plevi, a ja odem da vidim šta roštilj-majstori rade. Sedeli smo neko vreme, pričali, ja se raspitivao kako je danas u Poljskoj, za koju smo jedno vreme bili Amerika, kako se tada govorilo. Uto se javi i Adriana:

– Deda, ja sam sve oplevila. Sad ću i ja malo na Tisu. Ali bojim se zmija. Ima ih u trski. Hoćeš da me otpratiš?

– Naravno, mada zmija ne moraš da se plašiš jer one te neće dirati, ako ti njih ne diraš.

Otpratim ja unuku do platforme na Tisi, gde su bile ćerka i supruga, a u povratku svratim da vidim boraniju. I zaista: Ada je sve oplevila! Ni od korova, ali ni od boranije, nije ostalo ništa. Nije mi palo na pamet da joj treba objasniti šta je šta, to jest da gradska deca tog uzrasta ne razlikuju korov i boraniju.

Nova greška. Novo iskustvo.