Ponekad

Ponekad,
kada stojim na ivici sveta,
ili, ako ne baš sveta,
onda na ivici sobe,
gde sedim u tišini
i gledam kroz prozor
u noć koja se spušta,
ponekad se pitam
kako je to biti
onaj drugi,
onaj što nije tu,
onaj što nije meni.

I pitam se
da li je on
onoliko duboko zamišljao
kako bih mogao da se ponašam
kada bi se samo usudio da mi se pridruži
u tihom prostoru
među svetlom i senkom
koje nikada ne sreću.

A onda,
dok razmišljam o tome,
prozor se zamagli
i ostanem u mraku,
i sve to nestane,
kao i svi drugi dani
kada nisam znao
kako je to biti
nekog drugog,
dok je on, zapravo,
bio tu,
gledajući mene.