Između vere i znanja: Izazovi teologije u savremenom svetu

PRAVOSLAVLJE I OBRAZOVANJE

Ni jedno otkriće ne može da protivreči načelima vere, već je, nasuprot tome, ono baš učvršćuje i veliča – kaže savremeni ruski arhimandrit Zinon.

Danas je jedan od glavnih problema Crkve u Rusiji postao problem obrazovanja, kako teološkog tako i svetovnog; život postavlja takva pitanja na koja je potrebno odgovoriti kompetentno i duboko.

Na žalost, kod nas za sada tako ozbiljnih teologa nema. Da nema Pariske teološke škole, ne bi bilo nikakve ozbiljnije teološke misli. Neki verujući smatraju da takvo bogoslovlje nije u potpunosti pravoslavno. U Moskvi, u Danilovskom manastiru zabranjena je prodaja knjiga mitropolita Antonija (Bluma), da i ne govorimo o knjigama oca Aleksandra Šmemana i oca Nikolaja Afanasjeva. Razume se, to je jako žalosno.

Grci su odavno shvatili da u svojoj domovini ne mogu dobiti potrebno teološko obrazovanje i zato su sve sposobne mlade ljude, saglasne da služe Crkvi, poslali na Teološke fakultete evropskih univerziteta. Oni tamo stiču odlično obrazovanje, a zatim ga, vrativši se, koriste u svojoj Crkvi. Ta pojava uopšte nije nova. Kao što je poznato, sveti Grigorije Bogoslov, iako episkopski sin, punih deset godina proveo je u mnogobožačkoj Atini učeći retoriku, filosofiju i srodne nauke. Tamo se i upoznao sa svetim Vasilijem Velikim. Um Vizantinaca, izoštren filosofskom mišlju, tražio je od Crkve odgovore na svoja pitanja u filosofskim kategorijama. Crkva je oduvek smatrala obavezom da pažljivo reaguje na svetovna pitanja, jer je njeno glavno opredeljenje za svet – misionarsko. Prema tome, dijalog sa svetom treba voditi na, za njega, razumljivom jeziku. Time se može objasniti i odgovarajući odnos prema naukama. Grigorije Bogoslov u jednom od svojih spisa kaže da postoji nekolicina onih koji, budući da su neznalice, žele i druge takvima da vide. Crkva nikada nije odbacivala nauku. Apostol Pavle bio je, kao što je poznato, obrazovan čovek, filosofskog načina razmišljanja.

Hristos je načinio zajednicu od galilejskih ribara, među kojima nije bilo obrazovanih i uglednih ljudi, i to promišljeno. kako niko ne bi mogao reći: to je samo za obrazovane, za ugledne, to nije za mene. Hristos je odabrao najniže po svetskim merilima i najlošije, kako prednost ne bi imali ni obrazovani ni neobrazovani. Posle toga su Crkvi prišli i obrazovani i ugledni i veliki i učeni i carevi, i svima se u njoj našlo mesta.

Mislim da je sada najcelishodnije za pravoslavne Ruse da postupe po grčkom primeru: poslati na evropske univerzitete svoje kandidate. Tamo su spremni da ih prime, ali se neki sveštenonačalnici na to ne odlučuju, boje se da oni tamo ne izgube veru. To je veoma čudno. Ukoliko je vera takva da se neko nje može odreći u kontaktu sa drugom tradicijom ili suprotnim mišljenjem, ne treba žaliti za njenim gubitkom. Sećam se istovetne epizode: na početku veka rektor Petrogradske Duhovne Akademije bio je episkop Atanasije. Jednom je na sinodu pokrenuo pitanje slanja nekolicine sposobnih obrazovanih jeromonaha u benediktinske manastire u Evropi – benediktinci su se proslavili svojim obrazovanjem – kako bi oni usvojili tradiciju zapadnog učenog monaštva i vrativši se počeli da je primenjuju u svojoj otadžbini. Odgovorili su mu da oni tamo, na prvom mestu, neće moći da obavljaju propisani post, a na drugom, za tren oka će se pokatoličiti. Resko im je odgovorio da takva vera koja se lako može pokolebati ne košta mnogo.

Neki smatraju da postati pravoslavac znači „oprostiti se“, odreći se čitave svetovne kulture. Znam mnogo visokoobrazovanih ljudi zdravog razmišljanja koji su se pretvorili u nešto nepojmljivo, sasvim svesno rekavši da je neophodno oglupaviti kako bi se postalo blagočastivim pravoslavcem. Raniji život smatarali su izgubljenim, precrtavši sve što su znali i čemu su se učili. Baš to – što su u određeno životno doba prišli veri – znači da je sve što ih je njoj privelo bilo neophodno.

Obrazovanje Rusi nikada nisu poštovali, ka obrazovanju su se uvek odnosili s podozrenjem. I sudbina mnogih svetitelja – Maksima Grka, Pajsija Veličkovskog, Nila Sorskog – bila je žalosna. No, sam život navodi nas da se zamislimo nad tim pitanjima i da ih rešimo. Sama bojazan od obnove i bojazan od jeresi govore o tome da sa verom nije sve u redu. Zdrava vera ničega se ne boji. Danas ni jedan pravoslavni hrišćanin ne veruje da se Sunce okreće oko Zemlje, i da je Zemlja centar vaseljene, a tako su mislili svi oci IV veka. Da li je neophodno tako misliti kako biste bili vernikom? Ili, setimo se kako je sveti Vasilije Veliki smatrao da sama zemlja proizvodi miševe i žabe, a biologija se sa tim, s punim pravom, ne saglašava. Mi živimo u svetu u kome naučna otkrića imaju veliki značaj – njima se ispoljava veličina Tvorca. Ni jedno otkriće ne može da protivreči načelima vere, već je, nasuprot tome, ono baš učvršćuje i veliča.