„Nevidljivi pevači“: Kad se u manastiru čuju glasovi s neba

ŽIVO SVEDOČANSTVO VERE

„Nevidljivi pevači“ nisu bajka, već podsećanje da su anđeli i svetitelji uvek tu, da se molitva nikada ne uznosi sama, već se u njoj neprestano spajaju zemlja i nebo.

U tihim manastirskim noćima, kada kandila jedva osvetljavaju ikone, a molitva se uznosi u sabranju, dešava se da čovek čuje ono što ljudskim ušima nije namenjeno — pojanje koje ne dolazi od prisutnih.

Glasovi koji nisu ni muški ni ženski, ni bliski ni daleki, ispune hram kao da se samo nebo uključilo u bogosluženje. To su „nevidljivi pevači“, tajanstveni svedoci da molitva nikada nije samo naša, već uvek i nebeska.

U tišini manastirskih crkava, naročito tokom ponoćnih bogosluženja, kroz vekove su se prepričavala neobična svedočanstva: monasi i vernici govorili su da u trenutku dubokog molitvenog sabranja odjednom začuju pojanje koje ne dolazi ni od koga prisutnog. Ti glasovi, čisti i skladni, ispunjavali bi hram, kao da pevaju horovi anđela.

Takva kazivanja nisu retkost. U Hilandaru, u Visokim Dečanima, ali i u skromnim crkvicama po srpskim planinama, prenose se predanja o „nevidljivim pevačima“. Monasi bi počeli da pevaju večernje ili jutrenje, a onda bi se u bogoslužbeni odgovor uključili glasovi koji nisu pripadali nikome koga su mogli da vide. Oni koji su to doživeli svedoče da nije bilo straha, nego mir i neka čudna radost, kao da se samo nebo pridružilo njihovoj molitvi.

Jedan starac iz manastira u Crnoj Gori pripovedao je da su tokom celonoćnog bdenija čuli horsko pojanje iz kupole hrama. Pogledali su gore – ali kupola je bila prazna. „Znali smo“, govorio je, „da Gospod šalje utehu kroz anđele, da nismo sami u molitvi.“

Slična svedočanstva javljaju se i među vernicima. Pojedini hodočasnici u Ostrogu pričali su da su tokom sabranja, dok su ljudi tiho molili, čuli pevajuće glasove kao iz dubine crkve. Kada bi pogledali oko sebe, niko od prisutnih nije pomerao usne.

Pravoslavna predanja ovakva iskustva povezuju sa anđelima i svetiteljima. Nije slučajno što se u mnogim bogoslužbenim pesmama pominje da se Crkva na zemlji sjedinjuje sa nebeskom Crkvom – sa anđelima i svima koji u večnosti slave Boga. Kada ljudi, makar na trenutak, osete to pojanje, to se doživljava kao otkrivanje nevidljive stvarnosti koja stalno postoji, iako je najčešće ne čujemo.

Za monahe, takvi trenuci postaju podstrek za još dublju molitvu, a za vernike svedočanstvo da je Crkva mnogo šira od zidova hrama i ljudi koji u njoj stoje. „Nevidljivi pevači“ nisu bajka, već podsećanje da su anđeli i svetitelji uvek tu, da se molitva nikada ne uznosi sama, već se u njoj neprestano spajaju zemlja i nebo.