STARI POZNANIK

Ćutali su obojica. Jovan je osećao kako mu iznutra raste nemir, jer mu se činilo da ga oči starog druga preispituju, kao da ogledaju njegovu dušu.

U varoši, u kafani kod železničke stanice, sedelo je nekoliko ljudi oko jedne stola, razgovarali su glasno, prepirali se o politici i trgovini, a u ćošku, za malim stolom, sedeo je sam, zamišljen, jedan čovek u otrcanom kaputu. Bio je to putnik, došao ko zna otkud, sa torbom pored nogu. Naručio je čašicu rakije i ćutke gledao u nju.

poznanik

Kroz dim duvana i galamu gostionice, iznenada se začuo glas:

— Zar nije to…? Zar nije to Stevan?

Čovek se trže, podiže pogled, i pred njim stade drugi, sredovečan, lepo obučen, dobrodržeći.

— Stevane, zar me ne poznaješ? Ja sam Jovan! Bili smo drugovi u gimnaziji, sedeli u istoj klupi!

Putnik je dugo gledao, kao da mu se sećanje vraća iz daljine. Onda se osmehnuo, ali setno:

— Jovane… kako da ne. Prošlo je mnogo godina…

Rukovaše se. Jovan prizva kelnera, naruči vino i odvede ga za svoj sto. Gosti su ćutke posmatrali.

Jovan ga je odmah zasuo pitanjima: gde je, šta je, kako živi. Stevan je govorio malo, u prekinutim rečenicama. Posle škole krenuo na studije, pa prekinuo, pa službovao negde kratko, pa ostao bez posla. Radio sitno, lutao, i evo ga sad — kao puki putnik, bez krova, bez porodice.

Jovan se hvalio: kako je završio fakultet, oženio se, decu školuje, posao mu ide dobro, ugledan je čovek u varoši. Dok je govorio, oči su mu blistale od zadovoljstva, a u isto vreme u njima je titrala neka čudna nelagodnost pred bivšim drugom.

Stevan je slušao, klimajući glavom. U njegovom pogledu nije bilo ni zavisti, ni gorčine. Samo tuga, duboka i tiha.

— Eh, Jovane… život je svakome krojio po svome. Ja sam negde izgubio korak. Ti si stigao, ja sam zastao. Ali eto, opet smo se našli, makar ovako…

Ćutali su obojica. Jovan je osećao kako mu iznutra raste nemir, jer mu se činilo da ga oči starog druga preispituju, kao da ogledaju njegovu dušu.

Kad je voz zazviždao na stanici, Stevan ustade. Uze svoju torbu, plati čašicu i spremi se da pođe.

— Moraš već? — upita Jovan.

— Moram. Takav mi je život: nigde dugog zadržavanja.

Rukovaše se ponovo. Jovan mu u ruku tutnu nekoliko novčanica.

— Uzmi, brate, da ti se nađe.

Stevan se trže, povuče ruku.

— Ne, hvala. Ja ne prosim. Ja samo prolazim…

I ode, nestade u noći, za vozom.

Jovan ostade zamišljen. Pored sve svoje sreće i imanja, osećao je neki stid, neku prazninu. U njemu je ostalo lice starog poznanika — tužno, ali dostojanstveno, i bilo mu je kao da ga je život nečemu opomenuo.