POTRAGA ZA SMISLOM, MORALOM I SLOBODOM

Tekst akademika prof. dr Julijana Tamaša istražuje složen i višeslojan odnos između hrišćanstva, humanizma i individualizma.

Bez obzira na brojne i razgranate definicije u istoriji ideja i filozofija, dužan sam da kažem šta podrazumevam pod hrišćanstvom, humanizmom i individualizmom, a šta pod iskušenjima.

humanizma

Definicija 1: Hrišćanstvo je sistem međusobno povezanih ideja i iskaza o Hristu i njegovom učešću u odbrani, iskupljenju i mogućem prevođenju čoveka sa grehova ovozemaljskog života u trajanje večnog spokojstva. Hrišćanstvo je povezano tako da je razumevanje jedne ideje, čiji je fundament u Novom zavetu, zavisno od razumevanja drugih povezanih ideja, pa i onih iz Starog zaveta, zbog čega je to koherentan sistem ideja, oslonjen na istorijsko otkrovenje, ali i na znanje i verovanja.

Bez ambicija na teološku validnost, kao humanista i individualista koji nastoji da se ne ogreši o hrišćanski moral, reći ću: s obzirom da je to i sistem znanja i verovanja, nastaju komplikacije na nekoliko nivoa. One su rešene uglavnom tako da se teologija, tamo gde nema racionalnih odgovora u iskustvu stvarnosti, oslanja na čuda ili autoritet svetih otaca, usaglašenih sa hrišćanskim sistemom učenja. Osnova nesporazuma i komplikacija je u tome šta je starije: autoritet sveštenika ili iskustvo stvarnosti tamo gde je to iskustvo čoveku dostupno spoznajno, a protivi se hrišćanskim shvatanjima nade. Dodatnu komplikaciju izaziva, a teolozima ide na ruku, to što sve češće čoveka obmanjuju njegova očigledna iskustva, a pravda se sve češće verifikuje duhovnim, dakle umnim očima, mimo iskustva očigledne stvarnosti.

Definicija 2: Humanizam je ne samo filozofska i praktična orijentacija koja čoveka postavlja, kao vrhovno merilo, u središte pažnje u određenom periodu razvoja čovečanstva, već je univerzalna trajna orijentacija na živog konkretnog čoveka i čovečanstvo u istoriji, kad svaki objekat, pojedinačni ili grupni, živi svoj istorijski život u kome se služi živim ljudima i čovečanstvom, a na načelima ili istorijskim institucijama, posebno na obogotvorenim vrednostima izvan neponovljivih konkretnih života pojedinaca, grupa i čovečanstva.

Šta to konkretno znači za običnog čoveka, pa i filozofa ili umetnika? To znači, na primer, da ne postoji čovek kao pojedinac i čovečanstvo da bi ih instrumentalizovali kao svoje sredstvo bilo koja partija ili crkva – i partije, i crkve su samo istorijski uslovljene interesne ljudske zajednice – već i partije i crkva imaju svoje istorijske, praktične i teorijske, odnosno humanističke opravdanosti samo onda ako olakšavaju čoveku kao pojedincu i čovečanstvu da smanje teret istorije i egzistencije. Nažalost, u životu su partije i crkve često u ime kanonizovanih sistema vrednosti, koje je teško individualno živeti, nadređene pojedincu ili zajednicama i od njih traže podaništvo koje ih ponižava i svodi na sredstvo.

Ovaj preobražaj uslovno možemo nazvati humanistički preobražaj. Između čoveka i Boga su porodica, crkva, sugrađani, narod i nacija, čovečanstvo, pa ostaje veliko otvoreno pitanje: kad čovek izneveri određenu crkvu, da li je tada izneverio i samog Boga?

Definicija 3: Individualizam je ljudska praktična i teorijska orijentacija koja neguje i podržava neponovljive osobine u svakom čoveku, a ne one osobine koje ga povezuju sa opštim osobinama određenih društvenih zajednica koje neguju razne tradicije, od folklornih, do crkvenih, nacionalnih i profesionalnih.

Nesporno je da sve vrste tradicija imaju osnovnu stabilizatorsku funkciju, svejedno da li hrišćansku ili nacionalnu, da li visokog sistema vrednosti ili trivijalnog, odnosno kiča. S druge strane su sva važna civilizacijska dostignuća, koja su vukla čoveka i čovečanstvo napred, delo razuma pojedinaca, kojima su Bog ili priroda dali kvalitet očigledne različitosti, nazvane talenat ili genijalnost. Oni se u osnovi razlikuju od većine intelektualno i kreativno neartikulisanog naroda, članova sa tradicijom stabilizovane zajednice.

Narod nije novi kvalitet svesti, već sveukupnost heterogenih, bar približno izjednačenih samosvesti; najčešće je sredstvo, kao živa kritična masa istorije, sa kojom upravljaju istorijski subjekti, razni centri moći – od ekonomskih, do političkih i verskih. Pa ipak, koraci razvoja kulture pripadaju onim individualcima koji su se izdigli iznad tradicija i istrajno tražili inovacije izvan kanonizovanih znanja, učenja i verovanja.

Definicija 4: Iskušenje je privlačna moć da se okusi zabranjeno voće ili nepoznato u životu, praksi i učenju, izvan kanona i tradicije ili proverenog horizonta iskustva. Rezultat iskušenja je inovacija u nauci i umetnosti ili čudo u verovanju kada složenost iskušavanog prevazilazi čovekovu moć racionalizacije; i tada, kada to izražavanje božanskog razuma prenetog u svet, iskušenje čoveku individualisti daruje neponovljivo osećanje da kroz Boga učestvuje u stvaranju sveta, a kod ateista da je čovek dosegao samu moć stvoritelja.

Očaravajuće dejstvo iskušenja mnogi su proslavljali, bez obzira na potrebu očuvanja snažnog sistema vrednosti kao garancije dugovečnosti jedne ljudske zajednice. Istinsko iskušenje za hrišćansko učenje nije pitanje da li je Adam trebao zagristi jabuku koju mu je ponudila Eva. To nije ni dilema da li je zemlja okrugla ili ravna, ako ju je stvorio Bog, već one dileme koje mora da razreši svaki čovek za sebe.

Sa rusinskog preveo Jaroslav Kombilj