KROZ BURU
Talasi su i dalje udarali, vetar je zavijao, ali u njima se javila nova snaga. I kroz buru, kroz strah i smrt, išli su ka obali.
More je bilo crno, nabreklo i divlje. Talasi su dolazili jedan za drugim, sudarali se i pucali u beloj peni. Nebo se nadnelo nisko, puno sivih oblaka, a vetar je urlao kao divlja zver.
Na palubi malog broda, mornari su se držali za užad, mokri do kože, lica iskrivljenih od napora. Svaki pokret bio je borba, svaka sekunda izgledala kao poslednja. Brod je stenjao, savijao se pod udarima, a voda je zalivala palubu, odnosila sanduke i daske.
U kabini, jedan oficir je sedeo, nemoćan da pomogne. Drhtao je, ne od hladnoće, nego od osećaja da je pred silom kojoj nema otpora. Mislio je o životu, o svemu što je ostavio na kopnu, o licima koja možda nikada više neće videti.
Napolju, kormilar se borio sa veslom, a oči su mu bile krvave. Pored njega, jedan mladi mornar pao je, talas ga je poklopio i više ga nije bilo. Ni krika, ni doziva – samo nestanak u bezdanu.
Oni što su ostali nisu ni stigli da ga oplakuju. U oluji, svako je bio sam. Sam protiv vetra, protiv mora, protiv smrti.
Brod je išao napred, bacan kao igračka. Činilo se da će se svakog trenutka raspasti, slomiti na pola i nestati.
Ali posle beskrajnih časova, kad su već izgubili svaku nadu, negde na horizontu pojavi se bleda linija kopna. Kao senka spasenja. Kao znak da ipak nisu zaboravljeni.
Sa poslednjim snagama, mornari su usmerili brod ka toj liniji. Talasi su i dalje udarali, vetar je zavijao, ali u njima se javila nova snaga.
I kroz buru, kroz strah i smrt, išli su ka obali.
Leave A Comment